ЗАШТО СЕ НЕ ТРЕБА ВЕСЕЛИТИ УЗ ПЕСМУ "ШОТА"?

 

Док је један велики део чланства Српске Православне Омладине Инсбрук - СПО(Ј)И, током годишњег одмора 2011. лета Господњег боравио у својој отаџбини Србији, наши чланови су имали прилике да на скоро сваком весељу чују песму "Шоте мори шоте" и виде како један огроман део гостију игра уз ту песму - тако је нажалост било на скоро сваком весељу, без обзира дали се ради о свадби, крштењу или чак рођенданској журци!

То све неби било толико тужно да ова песма није повезана са суморним историјским чињеницама о којима наш народ очигледно ништа не зна или не жели да зна!

ЗАТО, следећим текстовима желимо да скренемо пажњу поготово младим Србима на историјске чињенице у вези са песмом "Шота", уз позив да ту песму више не наручују на народним српским весељима!

 

Српска Православна Омладина Инсбрук - СПО(Ј)И

**********************************

За опомену и наук: свадбена игра у славу злодела над српском нејачи

ШОТА

Да ли знамо право порекло ''ШОТЕ''?

Чим споменемо реч ''шота'' одмах помислимо на игру која се, нажалост, игра на свакој српској свадби. Њено порекло води по злу чувеној Шоти Галици, жени србомрсца качака (одметника) Азема Бејта из села Галице (1189 – 1924.) који је својевремено харао по Косову и Метохији. Шота је након мужевљеве смрти зулумћарила и предводила одметнике. У српском народу сачувано је сећање на догађај када је Шота ухватила шесторо српске деце, чобанчади код стада, на планини Мокри, повезала их, наложила ватру и све их бацила у огањ. Док су деца горела, приповеда се, Шота је са качаницима играла своју игру око ватре, оргијала и певала: „Шоте, мори Шоте! Шоте, машала! Давно желим, мори, Шоте, да те играм ја!“. На месту страдања невине дечице подигнута је спомен-плоча која је стајала до свршетка Другог светског рата, када су је комунисти уклонили како би сачували ''братство и јединство – зеницу ока свог''. Ово је сушта истина. Да ли из незнања, или пак из неких других побуда и разлога, Срби, нажалост, оберучке прихватају ову игру која је редовно, чак неизоставно, заступљена на репертоарима њихових славља. И, одиста, нема српске свадбе, која ће протећи без сцена падања на кољена што је саставни дио ове игре!?

На слици: Азем Бејта и Ћериме Хаљиљи Галица "Шота" из села Галица

Право јој је име Qerime Halili, у преводу Шота Гаљици, и њен муж Азем Бејта, шиптарски терориста који је убијао Србе по Косову и Метохији.

Професор историје и декан косовскомитровачког универзитета, Драги Малинковић, који је на ту тему давно још објавио књигу, наводи историјске податке:

- Песма "Шоте, мори Шоте", настала је као свадбени поклон. Азем Бејта ју је наручио за своју жену Шоту, а Срби су је све време певали као своју. Азем Бејта био је најпознатији шиптарски одметник који је повео устанак качака (одметника) у дреничком крају, истом оном крају који ће касније дати Адема Јашарија.

- Устанак је био велики проблем за Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца, све док их војска и жандармерија 1924. године није опколила - наставља Малинковић. - На позив српског команданта да се предају, одметници су одговорили ватром. Шест година су качаци жарили, палили и убијали по дреничком крају, све до 1924. године.

Тешко рањеног Азема Бејту, према казивању професора Малинковића, из обруча српске жандармерије, спасла је његова жена и саборац Шота Галица. Али, лечили су га надрилекари и Бејта није преживео.

- А Шота Галица, када је њен муж погинуо, обукла је мушку народну ношњу и ставила кече на главу. Наставила је да се бори против Срба и Српства истом силином као њен муж.

Постоји и народно предање, које се на Косову и Метохији преносило с колена на колено. По предању, Шота Галица је после смрти мужа, бесна и дивља, ухватила шесторо српских чобанчића. Свезала их је и затим запалила ватру. Док су деца умирала, она је певала "Шоте, мори, Шоте, Шоте машала, давно желим Шоте, мори, да те играм ја".

- То предање нема утемељење у историји, а то значи да немамо податке који би га потврдили - каже професор Драги Малинковић. - Оно се јавило и задржало у народу као језиво казивање и персонификација зла које су Арнаути чинили према Србима. У сваком случају Азем Бејта и Шота Галица убијали су Србе, радујући се сваком убиству. Јер, бројали су узете српске душе. А српски народ, не знајући за све то, обожавао је баш ту песму. Хвала Богу да су из српске музике почеле да се испирају те крваве ноте за крваву невесту.

На слици: Арнаут убија српског калуђера* на Космету у манастиру Девич, 1912.

НАПОМЕНА:

* Игуман Дамаскин Бошковић био је игуман Манастира Девич у време када се завршио Други светски рат. Одмах након што су италијанске трупе окупирале Косово и формирале Велику Албанију, албански екстремисти су у организацији радикала Баљи Комбетара покренули серију напада на српско православно становништво покрајине. Према историјским изворима око 10.000 Срба нестало је у овим погромима, а више од 100,000 Срба и Црногораца су били приморани да напусте Косово и Метохију. Њихове куће и читава села су прво опљачкана од албанских муслимана а затим и спаљена до темеља. Српска Православна Црква је погођена изузетном суровошћу. Током 1941. убијено је 14 свештеника и монахиња. Игуман Дамаскин Бошковић је убијен на најбруталнији начин, док су неки свештеници као што је о. Лука Поповић, о. Урош Поповић и Слободан Поповић убијени током Свете Литургије.

Преузето са: www.pricalica.blog.rs

***************************************************************************************

КАКО ЈЕ НАСТАЛА ПЕСМА "ШОТА"?

Пет дреничких села – Галица, Љубовац, Пољанце, Микушинце и Дубовце – под својом влашћу држао је мали цар, шиптарски терориста Азем Бејта, окружен својим до зуба наоружаним качацима. Годинама, ни жандармерија, ни војска Краљевине Југославије није смела да ступи у дренички атар. Тамо су Шиптари имали своју “државу”, “мали цар” им је расписивао порезе, глобио их, мобилисао, увежбавао у руковању оружјем, гонио на кулук…
Дреница је требало да буде једна од база у којој ће се, до Рамазана 1924, окупити одметници са разних страна, да би на Бајрам дигли сународнике на устанак! Вече уочи Бајрама, једна војно-жандармеријска јединица опколила је Дреницу. У зору, Азем Бејта је позван на предају. Шиптари су припуцали. Пуковник Стојановић наредио је артиљеријску паљбу. Борба је трајала читав дан. На згаришту до земље разрушене и спаљене Галице, остало је 125 мртвих качака.

О судбини Азема Бејте дуго се ништа није знало. Тек четрдесетак година касније сазнало се да га је рањеног изнела из обруча његова жена и ратна другарица,Ћерима, звана Шота Галица. Али, како је у путу убрзо умро, тело му је бачено у једну дубоку јаму крај села Прчева. Сви присутни су се тада заклели, дали “бесу”, да никада неће одати тајну његовог гроба. Ипак, Шиптари су и ову “бесу” погазили, па су 1971. године кости овог разбојника, пљачкаша, сецикесе и садисте, који је жртвама одсецао уши, свечано су изнете из јаме и сахрањене. А Азем Бајта проглашен за “националног борца”.

Чим споменемо ријеч “шота” ми помислимо на игру која се, нажалост, игра на свакој српској свадби. Поријекло имена Шота долази управо од имена Шота Галица, имена жене србомрсца “качака” (одметника) Азема Бејта.Ова шиптарска амазонка носила се као мушкарац и ратовала под мушким именом Ћерим.

Шота Галица је након мужеве смрти зулумчарила и предводила одметнике.

У српском народу сачувано је сећање на ужасан догађај када је Шота ухватила шесторо српске деце, чобанчади код стада, на планини Мокри, повезала их, наложила ватру и све их бацила у огањ.

Док су деца горела Шота је са “качаницима” играла своју игру око ватре, орила и певала: “Шоте, мори шоте, шоте машала, давно желим шоте, мори, да те играм ја!”

На месту страдања невине дечице подигнута је спомен-плоча која је стајала до краја II светског рата.

„Шота” није настала тако давно, да се је људи не би сећали односно знали како је настала.

          Сада је на Вама народе,да ли ће те на следећем весељу, заиграти шоту!

Преузето са: www.borbazaveru.info


Штампа   Ел. пошта