Аранђеловдан - празник врховног доброг духа

Међу Србима широм света, чин слављења свеца - породичног заштитника често се тумачи као доказ етничке припадности. Славља су достигла неслућене размере, а славске трпезе упознале ђаконије рога изобиља. Суштина славе је у међусобном повезивању чланова породице и њиховом зближавању са породичним заштитником.

Срби најчешће прослављају великомученике, оне који су  за живота својим делима или пожртвовањем за веру доспели у ред светаца. Нешто другачија је слава  Светог Арханђела Михаила, која се прославља у част анђела.

Према предању, анђели су божји гласници и врше улогу посредника између Бога и људи. Анђели су настали пре људи и телесног света, кад и духовни свет и духови. У почетку су сви духови били добри, а потом су се поделили на анђеле и демоне. Анђели образују велике небеске војске које се боре против демона.

Најважнији међу анђелима су арханђели, а међу њима је први и најзначајнији Арханђел Михаило, који је први ступио у борбу са злим духовима - демонима и првога међу њима збацио са неба.

За разлику од анђела, који се на иконама представљају обавијени белим веловима и са великим белим крилима, Арханђео Михаило се представља у ратничком оделу са мачем или копљем у руци.

Предање сачувано код српских сељака каже да Свети Аранђео живи поред самог Бога и да Бог у њега има највише поверења. Њему је поверена дужност да вади душе самртницима, којима је, по веровању, помагао и олакшавао муке. Због ове његове дужности у неким крајевима су га звали "крвником" или "душевадником". Негде се веровало да грешницима Свети Архангел вади душу тешким копљем, а праведницима босиљком.

Сточари су дан светог Аранђела прослављали као дан магијске заштите од вукова. На југу Србије месили су посебан колач на овај дан, а негде су клали и најстарију овцу из стада. Претпоставља се да су и колач и овца представљали жртве Светом Арханђелу, који је по веровању штитио стоку од вукова.

Православна црква прославља 21. новембар као Сабор Архистратига Михаила и осталих бестелесних сила, али је у народу овај дан познат и слављен као Аранђеловдан.

Као и други свеци и Свети Аранђео присуствује слави и напушта славу и домаћина само ако је нечим увређен. О овом раширеном народном веровању налазимо сведочанство и у народној песми "Како се крсно име служи":

"Док цар Степан на ногу стајаше,

Стајаше му свети Аранђео,

Стајаше му на десном рамену,

Милује га крилом по образу;

Кад цар Степан седе за трпезу,

Расрди се св. Аранђео,

Удри цара крилом по образу,

Па отиђе из царева двора."

Ово уједно говори о старини и раширености обичаја да домаћин "двори" славу, да не седа док у његовом дому гори славска свећа. Са паљењем славске свеће, по веровању нашег народа, светац је ступао у кућу и остајао у њој све до завршетка славских обреда и гозбе, односно до гашења свеће. У многим крајевима Србије, често се међу старијим људима чује да је слава колач, жито, свећа и икона. Слава је дан када укућани исказују част и ближе се повезују са својим свецем заштитником. Свечана гозба само прати обичаје, а никако није циљ прослављања крсног имена.

 

РТС


Штампа   Ел. пошта