Томашевић: Сви смо божји људи

Како ред и професионалност налажу, а у складу са идејом рубрике, приликом договора са саговорницима увек упитамо да ли би желели да разговарају о нечему посебном. Нисмо направили изузетак ни с Дејаном Томашевићем, српским прослављеним кошаркашем. Вера, духовност, правосљавље – то је био избор некадашњег аса Црвене звезде, Партизана, Таукерамике, Панатинаикоса…

Нисмо имали ништа против, поготово зато што је разговор пао на светог Јована. Сачекали смо Дејана испред Саборне цркве у Београду, био је тог јутра на литургији у манастиру Сланци. Чим смо се састали ушли смо у Саборну цркву, затим обишли улице око Патријаршије, да бисмо добро расположени, али и прилично смрзнути, изабрали најстарију српску кафану, "Знак питања", да се угрејемо и попијемо кафицу. Онда је кренула Дејанова прича…

"Као прво, хтео бих да истакнем да сам Србин и да сам одгајан у том духу. Родитељи нису инсистирали толико на вери колико на патријахалном васпитању, трудили су се да ме науче да ценим праве вредности. Ред и поштење. Цркву сам упознао кад сам био мали, пре свега захваљујући деди Данилу из села Такова код Горњег Милановца. Не сећам се кад сам био први пут… Често смо се причешћивали у селу и постили, али тада нисам схватао суштину односа према вери".

Имао је Дејан у једном тренутку каријере озбиљну повреду, због које је морао на операцију леђа. Та несрећна ситуација догодила се почетком 2008. године, кад је играо за Панатинаикос. Изрека неког паметног човека да здрав има много тога на уму, а болестан само једно – да оздрави, мотала му се тада често по глави. Размишљао је чешће и озбиљније него до тада о животу, а негде у то време догодило му се и пријатељство које је утицало да се истински посвети вери.

"Срео сам Драгана Селаковића, преко ког сам упознао много великих духовника у Србији и видео обиље лепих манастира. Драган је физиотерапеут из Бајине Баште, успоставили смо контакт захваљујући некадашњем фудбалеру Олимпијакоса Предрагу Ђорђевићу. После операције јавио сам се Драгану, а период рехабилитације који је требало да траје пет-шест месеци био је готов за три седмице. Био сам спреман за кошарку за врло кратко време, на опште чуђење многих".

Томашевић се тада окренуо вери на зрелији начин.
"Наш народ је нажалост изгубио појам правих вредности. Ето, класичан пример да већина не зна како се слави слава. Ствара се неки пир, гозба… Суштина славе је нешто сасвим друго, што сам схватио у последњих неколико година. Мора да се ода почаст светитељу, који је заштитник твог дома и породице, уз присуство блиских људи. Лепо је кад се позову пријатељи, кумови... Али никако на гозбу и пир. Бити хришћанин и православац је нешто узвишеније. Моја слава је свети Стефан, још је обележавам код родитеља, а и сад сам у прилици да после дуго времена у то доба године будем у Србији".

Дејан се труди да у том духу васпитава децу. Пост, причешћивање и одлазак на литургију су за некада истакнутог репрезентативца обавезни. Истиче да се тако труди да постане бољи човек и Србин..

"И раније сам постио, али сам као спортиста налазио неко оправдање да то не чиним баш увек. Нисам схватао суштину. Пост није малтретирање, истински православац пости сваку среду, петак и на сва четири поста. Живи хришћански и причешћује се. Пост пружа додатну снагу и енергију, много утакмица током поста одиграо сам на високом нивоу. Нисам теолог да бих улазио у дубину свега тога, али схватам да је то битан сегмент мог живота и живота моје породице. Пости и најмлађи син, у априлу ће имати шест година. Постити је нешто заиста лепо, а причешћивати се - нешто најузвишеније. Најбаналнији пример је радост васкрса. После седам недеља и причешћивања вратиш се кући и туцаш се с јајима. После првог нашег породичног великог поста ни сам нисам могао да избројим колико смо их појели. Тако је и са осталим намирницама којих се ужелиш, па их и више цениш".

Манастир Сланци није само посетио само тог јутра, тамо је, каже, сваке седмице на литургији.
"Тамо долази много побожног народа. Упознао сам тамошње монахе и игумана, имамо одличан однос и волим да одем у Сланце. Био сам и у Хиландару на Светој гори. Сматрам да би сваки Србин морао да оде тамо. Нема жена, аутомобила, струје… Вратиш се неколико векова уназад и осетиш духовно богатство. На мене је јак утисак оставио и манастир Ћириловац, посвећен Ћирилу и Методију. Тамо је и мој духовник ,отац Јоијл, захваљујући коме сам између осталог схватио лепоту православља".

Дејаново окружење на различите начине посматрају његову посвећеност вери. Неко разуме, а неко опет не. "Не желим никог да оптерећујем. Трудим се једино да пренесем део онога што сам научио. Жива реч је нешто најлепше. Много мојих пријатеља упознало је православље и пришло цркви. Постали су заиста истински верници. Најпростије речено, у неким основним начелима, човек мора да буде свестан да смо божји људи, да нас је створио Господ и да нисмо настали од мајмуна. Да верујемо да је Господ Исус Христос дошао на земљу и личном жртвом откупио све наше грехове. Онај ко верује требало би да се труди да живи хришћански, да редовно иде у цркву, на литургију, да ако је у могућности пости средом, кад је Јуда издао Господа, и петком, на дан кад је Господ разапет. И требало би да се исповеда, јер свако од нас чини грехове. Вера може у суштини да се сведе на две основне заповести: да се воли Господ бог више него било ко и да љубимо ближњега свога као самог себе. Православац треба да се труди да својим делима то покаже, не речима, а православље значи веровање у бесмртност душе, да се умирањем тела не завршава живот, него да је то успутна станица где купујемо карту за рај".

Дејан нарочито истиче да би узори требало да нам буду свети Сава и свети Симеон, као и покојни патријарх Павле. Имао је прилику да га упозна 1996. године у Чикагу. Тај сусрет никад неће заборавити.

"Били смо у Атланти на Олимпијских играма. Пре одласка играли смо пријатељске утакмице, једну и у Чикагу. Управо је тада дошао патријарх Павле, имао је заказану операцију очију. Упознали смо га у једној црквици и свако је добио благослов.Та љубав, скромност и духовност остаје за цео живот".

Иако смо га питали, Дејан није желео ниједног момента да говори о томе да ли и на који начин помаже цркву и колико чини за веру. Само је потврдно климнуо главом. При том је нагласио да жали што нема више познатијих и виђенијих људи који би говорили о значају православља.
"Мало су нам охладнела срца… Сигурно да има позванијих од мене који би говорили на тему вере, јер сам ја пре свега задужен за старање о мојој породици и за то ћу одговарати. Тако сам се, рецимо, спознајући православље одрекао цигарета, као и моја супруга. Није ми било тешко да их се одрекнем. Прочитао сам дивну књигу "Порочне болести", аутор те књиге ми је касније постао и кум. Био сам пушач три године, а и једна је превише".

МИЛАН ВУКОВИЋ

(Милан Вуковић је новинар РТС-а и стални сарадник МОЗЗАРТ Спорта)


Штампа   Ел. пошта