О односима дијаспоре и матице говорило се у Инзбруку

SERBIAN

|| ФОТО ГАЛЕРИЈА || DEUTSCH ||

Хуманитарно предавачко вече на тему ,,Који значај данас има српска дијаспора и како превазићи предрасуде и јаз између дијаспоре и матице Србије?” Српска православна омладина Инзбрук (СПОЈИ) организовала је у недељу, 15. децембра 2019, у кафеу Сахер у старом граду у Инзбруку.

Ово хуманитарно предавачко вече на којем су као предавачи говорили историчари Борисав Челиковић, уредник издања Службеног гласника а најпознатији по бављењу пореклом становништва Србије, и Немања Девић са Института за савремену историју, представљало је завршни догађај СПОЈИ-а за 2019. годину.

Сав приход од сакупљених донација, као и 25% од продатих књига Немање Девића ,,Српска прича” и “ОЗНА - документи”, био је намењен хуманитарним акцијама СПОЈИ-а за помоћ социјално угрожених вишедетних породица на Балкану.

 

- Немања Девић у разговору са госпођом Обренијом Камерландер непосредно пред почетак хуманитарне предавачке вечери -

На самом почетку вечери Филип Влајић је, као председник и један од оснивача организације, поздравио све присутне госте, а међу којима је било и проте Александра Столића, пароха инзбрушког, оца Михаила Гавриловића, пароха куфштајнског, Живорада Карајовића, председника Црквеног одбора инзбрушког, мр Гордану Надлер, чланицу Црквеног одбора инзбрушког и истакнуту чланицу српске заједнице у Инзбруку, предузетника Зорана Цвијановића из Лангкампфена, власника угоститељског објекта „Нојвирт Зоки“ (Neuwirt Zoky) и почасног члана СПОЈИ-а, као и наше пријатеље из Минхена, који су прешли пут из Немачке како би присуствовали овој вечери.

Најпосебнији гост вечери била је сигурно госпођа Обренија Камерландер, братаница капетана Милутина Милутиновића, многима у Инзбруку познатији као «Сима четник» или «капетан Миле», који се после Другог светског рата током којег се на монархистичкој страни борио против окупатора, усташа и комуниста, настанио у Инзбруку где је помагао многим нашим досељеницима, који су интензивирано долазили од 1960-их година.

Госпођа Камерландер је у оквиру дискусије у наставку на сам предавачки део, свим присутнима испричала неке од интересантних детаља о њеном стрицу, капетану Милутиновићу, којих се она сећа, а међу гостима у Сахеру било је како оних који су лично познавали «Симу» а тако и оних који су од својих очева и дедова слушали приче о њему.

Филип Влајић је пред сам предавачки део објаснио да је СПОЈИ ову тематику изабрао из разлога јер сматрамо да је данас и даље превише подела и предрасуда међу нашим народом, а поготово између дијаспоре и матице, али да за нашу организацију не постоје „ови“ или „они“ Срби, већ да смо сви једно небитно где се налазили. Он је такође подвукао да је врло битно да се наш народ уједињује око заједничких циљева и да је битно да се то не дешава само када нас погоде неке веће невоље.

- Борисав Челиковић током свог излагања -

Затим је предавачки део отворио Борисав Челиковић причом о Јовану Цвијићу који је још тада препознао и предвидео да би све различитости српских крајева могли једног дана да нестану, те је покренуо пројекат о истраживању насеља и порекла становништва на свим просторима на Балкану где су Срби живели – од крајева у Украјини које су населили Срби у време друге сеобе, коју је описао Милош Црњански у Сеобама, до крајева у Трсту, Белој Крајини и Галипољу. Циљ је био да се забележи шта су преци тих људи знали и пренели о својим прецима, како би ти важни историјски подаци остали потомству. Цвијић је тај пројекат започео, али због почетка континуитета ратова коју су се огледали у Балканским ратовима и Првом светском рату, који су закачили и самог Цвијића који је и преминуо 1927. године, он тај пројекат није могао да настави. Нажалост ни до данашњег дана није завршен пројекат иако су неки његови ученици и следбеници наставили рад на истом.

Борисав Челиковић је објаснио да је мисао и мисију Цвијића са својим сарадницима из Службеног гласника наставио тако, што су покренули библиотеку „Корени“ у оквиру које би требало да буде издато 80 књига у којима ће детаљно бити представљено порекло српског народа на темељу онога што је Јован Цвијић замислио. До сада је издата 41 књига под следећим насловима: Насеља српских земаља, Насељавање Србије, Србија, Гружа, Лепеница, Таково, Ужички крај, Драгачево, Качер, Јасеница, Околина Београда и Смедерева, Руднички округ – Рудничка Морава, Шумадија – Шумадијска Колубара, Ваљевска Тамнава, Колубара и Подгорина, Средње Подриње – Јадар и Рађевица, Јагодински округ – Белица, Левач и Темнић, Поморавље – Велике Мораве – Ресава и Кучај, Млава – Хомоље – Звижд, Пореч – Крајина и Кључ, Црна Река, Тимок – Заглавак – Буџак – Сврљиг, Алексиначко Поморавље – Бања – Голак, Галипољски Срби, Пиротски крај, Власина и Крајиште, Пчиња, Црна Гора и Моравица, Стара Србија и Македонија, Косовско Поморавље и Качаник, Сиринић – Средска – Гора и Опоље, Косови I и II, Дреница и Лаб, Топлица и Добрич, Пољаница и Клисура – Грделица и Доња Власина, Врањско Поморавље I и II, Јабланица и Пуста Река, Нишки крај. Осталих 39 књига које би требало да обухвате остале крајеве на којима су живели и живе Срби планирано је да буду написане у наредних 7-10 година, а обухватиле би све крајеве који овде нису споменути.

- Један део породице Влајић са Борисaвом Челиковићем и библиотеком ,,Корени´´ -

Челиковић је такође говорио о многим мањим српским заједницама у региону и у расејању, који ништа нису мање битни од оних већих, али су запостављени, те би било добро да и њима матица Србија пружи бар мало већу пажњу него до сада. На то се надовезао и Немања Девић, који је у свом излагању такође споменуо да је за неке озбиљније потезе и кораке у дијаспори или у емиграцији, што је по њему исправнији назив, ипак потребна већа подршка и помоћ државе Србије.

Девић је такође навео примере из 19. века наше историје, када су настајале читаве мреже школа у Србији које су подизали учитељи и наши учени људи који су се вратили из иностранства, напуштајући своје лагодне позиције зарад доласка у своју матицу пуну неизвесности пружајући оно најбоље што су могли. Један такав сјајан пример десио се и 1914. године доласком 1.300 каплара, који су се, када је њихова Отаџбина била угрожена, вратили са Универзитета у Београду, Берлину, Прагу, Паризу и других европских градова, где су студирали медицину, уметност, књижевности и друге студије. То је један ванреднији пример из бурне српске историје, а који се може применити и данас у том смислу, да када се било када вратимо у нашу матицу, било то на пар дана, на дужи период или заувек, онда као најбољи примери – као светионици.

- Немања Девић током свог излагања -

По Немањи Девићу би матица могла да учи од дијаспоре. Шта? На пример о оним стварима са којима се наши људи у расејању највише идентификују, а то су по њему – владавина права, подизање институција, прецизност, тачност...

Оба излагача су причала о важности очувања идентитета на којем морамо синергијски да радимо сви као народ, као држава, али и сваки појединац и оквиру своје породице, јер како Немања Девић рече те вечери: „Није срамота знати туђу песму, али је срамота не знати своју!“

На самом крају је уследио круг питања, одговора и коментара у оквиру којег су се поред Обреније Камерландер јавили и неки од гостију који су познавали капетана Милутиновића, али и неки од значајног броја младих, који су имали питања на тему расејања и матице.

- Један део гостију остао је по завршетку са предавачима и домаћинима -

Све у свему једно врло пријатно и освежавајуће хуманитарно предавачко вече са којег су за сам крај 2019. године скоро сви присутни гости отишли својим кућама пуни позитивних утисака, надахнути причама из прошлости и садашњости, размишљајући о идејама о садашњости и бољој будућности. Од добровољних донација и продаје књига сакупњено је укупно 396,00 евра хуманитарних прилога за помоћ социјално угроженим вишедетним породицама на Балкану, а пошто је господин Челиковић најавио да је библиотеку „Корени“ могуће купити само у комплету, породица Влајић из Инзбрука јавила се да откупи свих 41 књига и тако употпуни своју кућну библиотеку.

- Јован Томић, будућу заменик секретара СПОЈИ, за хуманитарним штандом -

Српска православна омладина Инзбрук (СПОЈИ) још једном захваљује свим пријатељима, донаторима, члановима и свим људима добре воље на подршци, помоћи и труду током 2019. и свих претходних година, јер без њих не би било могуће да учинимо ово што смо за 10 година успели да учинимо за наш народ у расејању и у Отаџбини. Све до сада урађено, урађено је заједничким заслугама, те се надамо и наставку подршке и заједничком труду за боље сутра, за ширење позитивног духа међу нашим народом и исправљање искривљеног рама са сликом Србије и српског народа у свету.

СПОЈЕНИ СМО ЈАЧИ!  

Штампа
powered by social2s