СПОЈИ поводом упокојења Патријарха српског Г. Иринеја

Његова Светост Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски Господин Иринеј  (1930-2020)

Данас, 20. новембра 2020. лета Господњег, дан уочи једног од највећих празника и храмовне славе Саборне цркве у Београду, која се налази прекопута Патријаршије, празника Светог архангела Михаила у Господу је уснуо наш Патријарх српски Господин Иринеј Гавриловић. Ми, као Српска православна омладина Инзбрук (СПОЈИ) веома смо ожалошћени том вешћу, јер нас је напустио поглавар наше Српске православне цркве, једна од најбитнијих личности српског народа, а напушта нас само непуне три седмице после упокојења Митрополита Амфилохија.

По нашем мишљењу, Патријарх Иринеј имао је јако тежак задатак да ступи на трон Светог Саве после Патријарха Павла, који је био најсветлији пример како треба живети као Хришћанин и то у најмрачнијим временима. Патријарх Иринеј је од већине стално био мерен по његовом претходнику што је био јако велики крст који је морао да носи. Ми као народ, или већина нашег народа, хтела је још једног Патријарха Павла после Павла, а притом смо заборавили на јединственост и непоновљивост сваког створења Божијег.

Сваки Патријарх од Светог Духа бива одабран да у своје време служи Господу и народу, те сваки Патријарх остаје и упамћен по својим делима која остају иза њега. Патријарх Иринеј је, барем колико смо ми могли да препознамо, био човек благе речи и бистрог погледа, а свако ће се сећати њега на свој начин. А то је често и избор.

Ми желимо да се сећамо Патријарха Иринеја по томе што је тај велики крст као наследник Патријарха Павла носио храбро и на најбољи могући начин, али посебно по двеју ствари. Прва је та што је целог себе уложио у завршетак Храма Светог Саве чије је завршне радове надгледао свакодневно и који је уз Божију помоћ и довео до потпуног завршетка. Сада имамо не само један од највећих храмова на свету, већ и један од најлепших, који бди над Београдом и Србијом као симбол вере, наде и љубави. Сваки Патријарх је имао посебну улогу у изградњи Храма – његова је била да га доврши.

Друга ствар је та, што се у најтежем времену по наш народ и нашу земљу у новијој историји, у којој трпимо највећи притисак да се одрекнемо Косова и Метохије, а самим тим и самих себе, у ниједном тренутку није двоумио шта треба чинити. Показао се као доследан поглавар трона Светог Саве, стао је у заштиту недужног народа на Косову и Метохији и увек се залагао за његово очување у оквирима матице Србије. Памтићемо његове речи:

„Србија без Косова и Метохије није Србија. Као када човеку изваде срце, он више није жив.“

Ове две ствари су сасвим довољне како бисмо били свесни да смо живели у времену једног од најзначајнијих поглавара Српске православне цркве, који је храбро и хришћански носио велик крст, који му је Господ наденуо.

И као вест о упокојењу Митрополита Амфилохија и ова вест нас је прво растужила, али као Православне Хришћане одмах у следећем тренутку смо били свесни да је то само туга овоземаљска, која ће се ускоро претворити у радост небеску, јер ће се наш Патријарх ускоро преселити у Царство небеско, где ће се са Митрополитом, Новомученицима косовским и Небеском Србијом молити за свој народ и сво добро света.

Нека је вечна слава и велико хвала Патријарху Иринеју! Вјечнаја памјат!

 


Штампа   Ел. пошта