ГЛАСНА ТИШИНА

Glasna_Tisina.jpg

Стеван Јаношевић, председник нaшег огранка СПОЈИ-Србија, одмах после гледања филма Дара из Јасеновца написао је следећу песму:

- ГЛАСНА ТИШИНА -

Јасеновац да се заувек памти
док последња свећа Српства пламти.
Да се о злочину с пркосом говори
док свећа са поносом над сећањима гори.

Нека се одјек свих имена из логора у свету чује
Нека плач деце у тишини срама одјекује!
Нека се свачија крв у жилама следи.
Нека заболи и оног кога не повреди.

Нека се болни јецаји свих Срба,
кроз крошње уснулих и крвљу натопљених врба, громогласно небесима проломи
да најхладнију санту леда у срцма поломи.

Нека се сузе свих нас који њих памтимо,
који их из мртвих својим мислима вратимо,
нека се стопе и улију у ту реку Савy,
да им још једном одамо почаст за вечну славу.


Да свако крваво јутро, дан и вече,
у нашим венама поносно тече.
Да се патње и бола не стидимо,
већ нашим палим јунацима дивимо.

Дивимо за свако дете неоплакано,
од крвника бездушног заклано,
зарад борбе за живот деце друге.
За сваки прогутани гутљај
туге.

За сваку мајку натерану да гледа
док јој у дете пуцају са леђа, с преда!
За сваког оца који своје чедо баца у јаму!
За сваку душу коју су гурнули у таму!

За свако детенце које су из мајчиног загрљаја отргли!
За сваки крст часни који су с врата Србина бесно стргли!
За сваки осмех са лица који су скинули!
За све оне који су, ни криви ни дужни, погинули!

За оне о којима нема ни трага ни гласа,
за оне којима није било ни помоћи, а ни спаса.
За оне болесне, беспомоћне,
нејаке...
Сетимо се неправде и свирепости сваке!

Уместо болног људског крика
у сећању остаје једна друга слика,
необјашњиви срцепарајући мук
док лобању мрви страшни усташки чук.

За оне који поноса нису хтели да се одрекну
и пред злочинцима понизно клекну!
Већ су поносно остали да стоје
јер се смрти и издајничког ножа не боје!

Који су својим телима једни друге бранили,
делили једно парче хлеба да би се прехранили,
нису се до краја вере одрекли, предали...
Док их клали дигнуту главу држали, у небо гледали.

За оне чијом је крвљу, и дан данас, натопљена трава.
За оне које морамо чувати од заборава.
За оне којима је живот био пакао и страва.
За оног ко је жив сахрањен или га је мртвог однела Сава...

...за сваку бебу која је само требало да се наспава!

Нећемо вам опростити ниједан дан глади...
никоме се не поновили ти српски јади,
та језива стрепња и тишина
док се чује туп удар тела о тло и диже прашина.

Па се данима удише, у осакаћена плућа, страх...
Физички исцрпљено тело доживи и душевни крах,
па пожели да што пре испусти последњи дах,
да буде мртав, да постане само прах.

За нас то никад није и не сме бити „само“!
Ех проклета дечија вриско, галамо!
Запарај им уши још једном, онако најјаче!
Нека чују сваку сузу Србина који за Србином плаче...


Штампа   Ел. пошта