ИНТЕРВЈУ: Проф. др Волфганг Рорбах о својим завичајима

Чудесни живот најпознатијег српског Аустријанца и аустријског Србина у Бечу честа је тема у овој лепој, старој вароши у којој данас живи. Почасни доктор и угледни грађанин, велики је борац за српска питања и са поносом истиче своје српско порекло и сећања из детињства. На свим скуповима и трибинама који се тичу културе, уметности, историје, историографије, социјалне политике, дипломатије, фолклора Срба као и права српске националне мањине у Аустрији, др Волфганг Рорбах има почасно место у првом реду. Тачан, одговоран, предусретљив и ведар увек јe омиљени гост, један од оних говорника, саговорника и сабораца којима се ни крајња искреност не замера. Сам истиче да је то због тога што је јасно да су његове намере добре и да је његова љубав према Србији једнако велика као и знање које он о Србима и Србији има. „Пуно знам а што више човек зна то више може и да воли јер боље разуме!“ Волфганг Рорбах, свестран и награђиван у различитим сферама, увек је љубазан и насмејан. Препознаћете га по висини, плавим очима и широком осмеху!

 

Новине Завичај: Поштовани докторе Рорбах, увек сте срдачни и насмејани. Да ли је то последица наклоњене Вам судбине или оптимистичког начина размишљања?

 

др Волфганг Рорбах: Рекао бих да је седамдесет посто човековог живота зависно од његовоф оптимизма и велике воље коју сам развија а да на само преосталих тридесет одсто утиче судбина. Када сте оптимиста, кажете да је чаша до пола напуњена а ако сте песимиста кажете да је полупразна. Ипак, такав однос према животу такође можете наследити. Такав оптимистичан став сам ја наследио управо од своје мајке, која је била велики борац. Давних дана је дошла из Србије у Аустрију где никада није престала да буде Српкиња али је постала и сјајна Аустријанка!

 

Новине Завичај: Врло је ретко да се један тако мали дечак на такав начин едукује и уведе у породичну историју да се са пуним поштовањем бави тиме целог живота. Ко је највише томе допринео?

 

др Волфганг Рорбах: Мој деда, сигурно. Он је био официр Аустро-Угарске монархије и знао је како да васпита људе, како може да мотивише човека. У ствари, он је мени био и деда и отац, зато што се мој отац разишао са мојом мајком кад сам имао шест година.

 

Новине Завичај: То је мамин тата?


др Волфганг Рорбах: То је татин тата.
Мамин тата је био српски трговац који је умро већ 1938. године. Ја га никад нисам видео јер сам рођен 1947. Деда, као коњички официр у земљи која је имала 28 националности морао је да научи да се сналази у разним ситуацијама. Говорио је руски, српски, пољски.

 

Новине Завичај: Како се звао дека?


др Волфганг Рорбах: Рудолф, Рудолф Рорбах, родио се 19. јануара 1889. године.
То је била година када је престолонаследник, син Фрање Јосифа, Рудолф, извршио самоубиство у Мајерлингу. Иначе, Рудолф је било име првог Хабсбурга, родоначелника династије, и због тога су мој прадеда, деда и отац носили то име. Мој отац је одлучио да прекине ту традицију и намеравао је да ми да име Александар или Филип. Како сам добио баш име Волфганг је занимљива прича. Мој деда је требало да се бори против Србије, али је рекао да он неће пуцати ни борити се против Срба, тако да је био међу првим ратним заробљеницима. Знајући за његов однос његов чувар му је рекао: „Ти ћеш овде бити као гост. Али молим те, немој да бежиш јер ћу ја због тога имати проблема“. Касније, када је стигло наређење да се стрељају аустријски официри он му је рекао да ће те ноћи повући стражу и пустити га да побегне. Деда је скочио са висине од четири и по метара, угануо ногу, али је успео да побегне. Растајући, они су се договорили да се виде после рата. Мој отац се родио у фебруару 1918. а деда се вратио у новембру те године када је објављен распад  Аустро-Угарске монархије. Тада је основана Република Аустрија која била веома сиромашна. Монархија је била тако устројена да је пољопривреда била у Мађарској, Војводини, Чешкој, индустрија у Чешкој и Пољској. Републици Аустрији остали су само Алпи. Мој деда се снашао тако што је две године радио као жиголо. После рата било је много удовица којима је било потребно друштво за излазак и плес. 1920. године рекао је „Ја више не могу ово да радим“ и престао је. Са супругом и сином преселио се у Београд и ту је са својим бившим чуваром основао експорт-импорт фирму. Из Србије су извозили дрво, воће и друге ствари у Аустрији и Немачку, а одатле техничку робу у Србију.

 

Добро су зарађивали и када је мој отац напунио осамнаест година добио је свилено одело. Врло скуп поклон у то време. Једном, поносно шетајући по Теразијама у том оделу, упао је у канализацију, поломио руку и сасвим га поцепао. Одвели су га у градску поликлинику где је моја мајка била медицинска сестра. Била је то љубав на први поглед. То је било 1937. године, а 1938. они су се венчали.


Моја мајка Јулијана је била веома лепа жена, имала је нечег аристократског у свом изгледу и понашању. Родила се у Великој Плани, њено девојачко презиме било је Поповић. То је била породица која је 1878 дошла из Црне Горе. Њен отац се бавио трговином петролеја и у то време, када није било електричне струје, одлично је зарађивао. Поред тога имао је и фабрику сапуна. Моја мајка је завршила школу за медицинске сестре и запослила се у Београду.

 

Моји родитељи су остали у Београду до 1945. године. Деце још увек нису имали јер је моја мајка имала хроничну упалу због које није могла да остане у другом стању. Због доласка комуниста на власт они су се преселили у Аустрију. Тамо је моја мајка посетила једног гинеколога, чувеног професора, који јој је рекао: „Ја ћу вам дати лек против упале, а ви, ако верујете у Бога, молите се“. Она је отишла у место Санкт Волфганг-Свети Волфганг и заветовала се да ће ако роди сина, дати му име Волфганг. Тако сам добио име, али када сам се ја венчао Српкињом, својим синовима сам дао име Александар и Филип.

 

Моја мајка је од 1945. до смрти 2003. године живела у Аустрији. Дуже је била грађанка Аустрије него Србије али се јако поносила и својом отаџбином и својом домовином. Када би неки Аустријанац рекао нешто против Срба умела је јако да се наљути и да противречи врло оштром аргументацијом. Али, ако би неко од Срба који су се доселили у Аустрију почео да се жали, говорећи како у Аустрији не ваља ово или оно, рекла би: „Вратите се назад, нико вас није овамо звао“. Била је јако објективна жена. Иначе целог свог живота је волела официре. То је почело када јој је као шестогодишњој девојчици припала част да преда цвеће Краљу Петру I приликом његове посете Великој Плани када је била задивљена униформама и белим коњима. Сматрала је да су коњички официри најелегантнији мушкарци.

 

Пошто је мој деда био коњички официр и поред тога, за разлику, од мог оца одличан плесач, она, која је обожавала плес, се јако добро слагала са мојим дедом. Разлог њеног поштовања према њему била је и етика официра тог времена. Говорила ми је: „Видиш, њима не треба никакав писмени уговор. Само се рукују“ и „српски официр ако да реч, све ће учинити да задату реч испуни“.

Десило се да је један официр позајмио новац од мога оца. Почео је рат, он је морао хитно да оде. Појавио се после три године, рањен, носећи у некој кеси новац, рекавши мом оцу: „Изволи, ово је дуг са каматом“. Њој је било јако жао што је после II светског рата те етике нестало. Ја сам одрастао у том духу. Мој отац је био добар електро-инжењер, али често није био ту. Мој деда, који је после рата наставио да се бави трговином у Аустрији, често ме је водио са собом у амбијенте где су били професори, новинари, доктори. Учио ме је да поштујем друге али да првенствено сачувам своје достојанство.

 

 

1950. године, мој отац је отворио сопствену радњу за продају технике. Развио је посао јако добро. Пословао је са Југославијом, 90% робе је продавао тамо, хтео је да ја већ после завршене основне школе почнем да радим код њега као шегрт, али је деда рекао: „Не долази у обзир, он мора у гимназију па на универзитетске студије!“

 

Сећам се и када сам први пут разумео значење харизме. Када сам имао десетак година, у Бечу је било хулигана на моторима, у кожним јакнама. Ја сам их се као дете плашио. Увек су били у гомили и уживали су томе да затворе пролаз тако да су људи морали да пешаче наоколо. Једном, смо деда и ја наишли на њих. Деда ме је ухватио за руку и кренуо право према њима. Ја сам почео да се знојим а он је оштро рекао: „Шта је ово? Је ли ово паркиралиште или тротоар? Макните ово смеће одавде“. Они су између себе погледали и помакли. То је била та његова официрска школа. Он је само погледом, без дрскости, повишеног гласа изазивао поштовање. Са њим сам упознао и добре ресторане. Он је радио до смрти, до своје 73. године. Свако јутро је одлазио на посао у седам, радио до једанаест и затим одлазио у свој ресторан у центру Беча. Ту га је већ чекала кригла пива и двоје новина које су морале да буду неотворене. Његов омиљени лист је био „Frankfurter Allgemeine Zeitung“, једна од најбољих новина немачког говорног подручја. Често сам ишао с њим, мени је то изгледало тако отмено, конобар, обучен као диригент, у црном смокингу и са лептир машном, а деда увек са црним кожним рукавицама и увек галантан према дамама.

 

Моја мајка је после рата морала да говори само немачки, мада га никада није сасвим савладала. Срби су оптуживани за распад монархије и она се није усуђивала да га говори, тако да ја као дете нисам имао прилике да га тада научим. Такође, поред ње и ја сам говорио немачки као странац. Вероватно је то био разлог да сам касније постао новинар, аутор књиге, коректор, лектор, значи, перфектно сам научио немачки, али тек у гимназији. Хтео сам да га научим перфектно, да нико више не мисли да се нисам родио у Бечу. Још једна ствар коју ми је деда оставио у наслеђе је да не постоје добри и лоши народи него добри и лоши људи, не постоје искрени и неискрени народи него искрени и неискрени људи.

Ја сам космополита и врло радо истичем српско порекло по мајци као и чињеницу да сам рођени Бечлија. Ова моја два идентитета помогли су ми да схватим нетачност предрасуде да Аустријанци и Срби не могу да се разумеју. Мислим да Аустријанци имају више афинитета према Србима него према било којем другом народу из бивше Југославије. Размишљао сам о томе и док сам студирао историју схватио сам да су Срби присутни на аустријској територији од 16. века. Они су у Крајини били драгоцени у одбрани против продора Османског Царства. Ни у једној другој, туђој, војсци Србину није било могуће да достигне генералски чин. Навешћу два примера из 19. века, то су генерал Родић и генерал-мајор Книћанин. Обојица су јако познати. Прве аустријске војне пензије примали су Срби а њихов културни центар је био Беч. Значи, Срби су део историје града Беча, а данас су његова највећа мањинска заједница. Од његових 1.900.000 становника, скоро 200.000 су Срби.

1683. када су Османлије покушале да освоје Беч, Срби који су били насељени испред града много су помогли његовој одбрани јер су знали како се Османлије боре. Аустријска војска, заједно са Немцима, Пољацима и Србима потиснула је Турке и заузела Београд а 1689. скоро целу Србију, тада су Срби дочекали Аустријанце као ослободиоце. Они су тада морали да одступе, али су се после две деценије вратили, под командом Принца Еугена и поразили Османлије и Пожаревачким миром из 1718. године већи део Србије је постао део Аустрије. Граница је била испред Ниша који је остао у турским рукама.

Ако ви погледате архитектуру Београда, он изгледа као млађи брат Беча. То је зато што су у време Обреновића српски студенти долазили на студије у Беч.

Још у 18. веку Марија Терезија је Србима дала привилегије да могу штампати књиге на свом језику и на ћирилици. Беч је тада био најважнији српски културни центар. Почетком 19. века излазиле су новине на српском језику. Дакле прве новине на српском језику нису се појавиле ни у Београду, ни у Нишу, ни у Новом Саду већ у Бечу. Вук Стефановић Караџић је 40 година живео у Бечу, ту је написао свој Речник, своју Граматику, ту је превео Бајке браће Грим. Његош је Горски Вијенац делимично писао и штампао у Бечу. Доситеј Обрадовић је живео у Бечу и постоји једна фантастична песма у којој он каже да је спаситељ српског народа аустријски император Јосиф II. Те књиге на српском су штампали Митаристи, јерменски монаси. О свему томе је пуно писао покојни професор Дејан Медаковић кога сам ја упознао пре 10-12 година. Ја сам издао у Београду књигу „На трагу Срба у Бечу“ и ту сам наставио оно што је Медаковић почео.

Милош Обреновић је у време свог егзила живео седам година у Бечу и ту се бавио врло успешно трговином свињама. Његов син, кнез Михаило Обреновић се венчао 1853. у Бечу. Тада су Срби и Грци користили исту цркву. Српска црквена општина основана је 1860. и прошле године обележили смо 150 година њеног постојања. Важно је рећи и да је цар Франц Јозеф, заједно са краљем Миланом Обреновићем финансирао изградњу прве српске цркве 1893. године.

Милан Обреновић је морао да напусти Србију 1899. и дошао је у Беч, где је живео до смрти 1901. године. За њега се говори да је био коцкар и женскарош, али данас је доказано, подаци о томе постоје у архиви, да је он финансирао српске студенте и суфинансирао са Царем Фрањом Јосифом подизање прве српске цркве. Иако католик, Цар је присуствовао првом богослужењу у тој цркви. Он и краљ Милан су били велики пријатељи. Када је 1901. Краљ Милан умро, Цар је објавио дванаест дана државне жалости. Поређења ради, када је његова жена, Сиси, умрла, државна жалост је била четири дана. Када је Франц Фердинанд убијен у Сарајеву није било државне жалости, њих двојица се нису добро слагали.

Ја сам о свему томе писао у својој књизи „На трагу Срба у Бечу“. Књига је издата у Београду и презентација књиге је била у Скупштини града Београда 2005. године. На презентацији је био присутан један глумац који је читао песму Доситеја Обрадовића у којој се обраћа Императору Јосифу II и тражи помоћ за српски народ.

Пред своју смрт 2003. године моја мајка ми је рекла: „Молим те побрини се за своју другу домовину.“ Ја испуњавам обећање дато њој тако што живим овде, радим као професор универзитета и саветник сам за питања осигурања. Овде се осећам код куће и потпуно сам асимилован. У овом тренутку се у Бечу одржава врло интересантна изложба „Србија – културна спона Истока и Запада“. Када се пође са Запада, Београд се доживљава као први град Оријента, а када се пође са Оријента, Београд је први град Запада. Београд има важан стратешки положај, на две реке, налази се на средини саобраћајница између Истока и Запада и Севера и Југа и мислим да ће у Европској Унији имати важну улогу.

Данас, када цене енергената расту, Србија има велику шансу да развије речни саобраћај који је најјевтинији начин транспорта добара. Затим туризам, поготову културни туризам – треба искористити историјске везе Аустрије и Србије и довести овамо аустријске туристе. Али, пре тога мора се направити велико чишћење. Људе треба научити да реке нису велике канте за ђубре, да се од пластике, уместо да се баца у природу, рециклажом могу правити нови производи. Становници много богатијих земаља одвајају продукте за рециклажу, а у Србији они завршавају у природи и трују човекову околину.

Аустрија и Србија имају дугу традицију сарадње и у банкарским и пословима осигурања. Нажалост, ризик пословања у Србији је велики и зато су камате високе и нестимулативне за привреднике, а без кредита нема раста економије. Такође, мора се више урадити на култури осигурања. У Србији је јако мали број људи осигуран. Човек гради кућу десет година а изгуби је у пожару за сат. Због тога што не желе да одвоје мале суме за плаћање полисе осигурања, људи губе милионе. Разумљиво је да људи због искуства са осигуравајућим друштвима и банкама из Милошевићевог периода немају још увек пуно поверење, али то се полако мења.

Оно што Србима често недостаје је солидарност. Ми можемо замислити један аутобус „српски аутобус“ педесет метара широк и метар дугачак, јер свако жели да седи у првом реду. У тој свачијој жељи да буде на челу, људи често заборављају циљ њиховог заједничког подухвата. Ту се Срби разликују од народа средње Европе. У Аустрији постоји још од времена Марије Терезије неписано правило које гласи „Ко не зна да служи, не зна ни да влада.“



Ја сам у Бечу потпредседник Српско-аустријског друштва и јако се трудим да Срби добију статус званичне мањине. То је врло важно, јер би тиме Срби стекли велике привилегије, право на употребу свог језика и писма у званичној комуникацији, школе које би плаћала аустријска држава, али неслога нам јако отежава тај посао. Шумадинац неће са Црногорцем, Војвођанин неће са Шумадинцем. Ми бисмо морали да имамо на уму заједнички циљ и оно што нас спаја, а не да се бавимо само својим разликама.

 

Новине Завичај: Постоје недоумице и многа питања у вези привилегованог школовања српске деце у Аустрији. Можете ли рећи нешто више о томе?

 

др Волфганг Рорбах: У Аустрији постоје појединци, породице или организације која су дуго присутне у Аустрији, као на пример, Српска црквена општина, или потомци Срба који су се још у 19. веку доселили у Аустрију. То су углавном потомци официра, лекара, угледних људи, припадници породица које генерацијама живе у тој земљи. Неки од њих говоре српски језик а код неких је српско порекло препознатљиво само по презимену.

Поред њих, ту су Срби који су почели да се усељавају 60-их година прошлог века. Они су прекратко у Аустрији да би могли да затраже статус признате мањине. То би, по аустријском закону, морали да ураде они који су најмање трећа генерација која живи на аустријском тлу. Тиме би добили право на своје школе о трошку државе. Наравно, немачки језик би био обавезан, али би се учило на српском језику, ћирилици, учила би се српска историја, традиција, култура. То би могло да се затражи на нивоу целе Аустрије, али и на нивоу неке од провинција. Ја имам утисак да би аустријска држава била вољна да позитивно одговори на такву молбу, али проблем је међу нама, Србима. Поред  тога што нас омета већ поменута неслога, велики број наших људи је незаинтересован за то, поготово оних нижег образовног нивоа. Они гледају само свој мали, партикуларни интерес. То су, најчешће, људи који нису добро научили немачки а свој језик су заборавили. Они чине већину српске дијаспоре. Мањина је заинтересована за културу, очување идентитета. Већину то не занима. Ту би била добродошла помоћ српске државе која би можда могла да покрене, мотивише те људе.

Већ сам помињао изложбу „Србија  - културна спона Истока и Запада“, интересовање за ту изложбу било је много веће међу Аустријанцима него Србима.

 

Новине Завичај: Али то је и симптом процеса глобализације. Губљење корена без свести где се заправо иде. Савремени мислиоци и писци често наглашавају да је модерни Европљанин егоцентричан. Заокупљен само собом, незаинтересован да буде део било које групе.

 

др Волфганг Рорбах: Да, видите, у Америци живе људи различитих националности, али сви су они Американци, имају тај заједнички идентитет. Ми, Европљани смо далеко од тога. У земљама Европске Уније, полако јача европски идентитет. Такође, многи млади Срби говоре стране језике, путују, сматрају се Европејцима. Али у Србији, као и у целој Европи, од Грчке до Норвешке, проблем је низак наталитет. Становништво Европе, стари и одумире. Проблем наталитета се не може брзо решити, значи потребни су имигранти. Имигранти који се данас досељавају су углавном из Северне Африке и Азије, врло ниског образовног нивоа који се врло тешко интегришу. Пример за проблеме те врсте постоји и у Србији. У протекле две деценије дошло је до масовног досељавања у градове. Никла су дивља, приградска, непланска насеља што је донело низ проблема, између осталих и еколошке. Желео бих да укажем на један горући проблем у Србији, а то је проблем загађења животне средине. Ако се овако настави Србија ће затровати саму себе. Земљиште, воде, препуни су сваковрсног отпада и смећа. Реке су постале депоније, по њима пливају пластичне боце и старе канте. Детерџенти и свакав токсични хемијски отпад се баца у природу. Људе треба едуковати, објаснити да све оно што се данас тако баци, сутра ће се појести у риби или поврћу... Такво понашање има озбиљне последице по здравље читавог народа и на пораст здравствених трошкова. Сматрам да ми је задатак да повезујем Аустрију и Србију и зато ћу навести један пример из Аустрије. Тамо се школска деца организују у акције чишћења смећа и скупљања отпадака из паркова и природе. Скупљени отпад се разврстава и шаље на рециклажу. Такве акције имају медијску подршку, а они који буду најбољи и скупе највише добијају награде које финансирају фирме спонзори. То јако мало кошта а добија се јако много, чисте шуме и паркови а код деце се од малих ногу ствара еколошка свест.

Овде би могло да се почне тако што би општине поделиле различите контејнере за различите врсте отпада и тиме би се већ подстакло другачије размишљање. Такође, требало би пооштрити казнену политику, али пошто се само кажњавањем не постиже циљ, требало би људима пружити информације. У такве акције били би укључени лекари који би објашњавали да све оно што се баци у природу завршава у ланцу исхране и какве су последице по здравље таквог понашања.

 

Захвални и надахнути сјајним разговором са проф. др Рорбахом, свестраним човеком и живом енциклопедијом животних тајни али и сазнања, лепоте али и борбе научили смо пуно као и при сваком сусрету са њим, на чему му се захваљујемо и желимо му нове успехе и срећу!

 

 

За новине ЗАВИЧАЈ:

Кристина Радуловић Вучковић

Александар Вучковић

 

Погледајте и видео записе проф. др Волфганга Рорбаха:

 

 


Штампа   Ел. пошта