Храброст Диане Будисављевић јача од заборава

Златном медаљом за храброст, названом по Милошу Обилићу, Србија се поклонила подвигу Диане Будисављевић. Одликовање које јој је постхумно додељено, поводом Сретења - Дана државности, коначно је скинуло прашину заборава са једног од највећих јунака Другог светског рата са ових простора. Храброј Аустријанки која је спасила 12.000 српске деце о којој су месецима писале „Новости”, проналазећи некадашњу децу коју су она и њени сарадници спасли сигурне смрти из усташких логора током Другог светског рата, после дуго година одаје се заслужена почаст.

За њено име и акцију коју је водила доскоро је знао само уски круг историчара и истраживача геноцида у Србији, као и у осталим републикама бивше Југославије. Захваљујући „Новостима”, које су серијом текстова скренуле пажњу на заборављену хероину Другог светског рата, почело је јавно одавање заслужене почасти. Њено име понеле су улице у Београду и Козарској Дубици, а истим трагом кренуће и Бањалука, Загреб, Панчево... Храброј жени одужила се и Српска Православна Црква, првим примерком новоустановљеног ордена царице Милице, као и њен родни град - Инсбрук.

Дианин лик, међутим, најбоље памте они који јој највише дугују.

- Свуда око нас била је само смрт - присетио се Остоја Гускић, један од преживелих малих логораша.

- Мајка Душанка пала је од исцрпљености. Око ње ми, деца, браћа Бора и Павле и сестра Стајка. Зачуо се шапат: једна жена купи децу по логору. Каже, да их спаси. Памтим као да је било јуче када је мајци пришла висока, витка, млада жена. Са мојом и осталим мајкама преговарала је да јој предају и повере децу, да их отргне од смрти, од глади, болести, ножа.

Гускић је само један од људи који је преживео страхоте логора Јасеновац захваљујући Диани Будисављевић. А било их је на хиљаде. Ризикујући свој и животе својих најближих, Диана је месецима водила свој рат - за храну, млеко, лекове намењене логорашима. Децу-сужње, уз много муке и убеђивања, одвајала је од мајки и смештала их у туђе породице. О свој деци водила је евиденцију, захваљујући којој су деца после рата нашла своје домове и породице.

- Колико је било храбрости у тим мајкама - записала је Диана у свом дневнику.
- Нека деца нису хтела да се одвајају од мајки и а оне су им очајне говориле: „Биће ти лепо, немој се бојати, ускоро ћу доћи по тебе”. И увек тихо питање, упућено нама: хоће ли икада више видети своју децу. Стално смо понављали да ће деца доћи у домове, да им нећемо учинити ништа нажао, да ћемо се за њих бринути...

Хуманитарни подвиг Диане Будисављевић, највећи такав у Другом светском рату, деценијама је било непознат. Прво светло на њен подвиг бацило је објављивање дневника који је приредила њена унука Силвија Сабо. Јавност је из њега сазнала за све ризике, патње и опасности са којима се храбра жена суочавала, током, али и после рата.

На захтев нових власти, које нису биле благонаклоне према њеном делу, одузета јој је картотека коју је водила о спасеној деци. О својој акцији никада није говорила ни најближима. Повукла се у родни Инсбрук и тамо у тишини умрла.

Акција „Новости” да од заборава отргне дело Диане Будисављевић „српског Шиндлера” уродила плодом. Хероини II светског рата почаст одала држава, Српска православна црква, градови Београд, Козарска Дубица, Инсбрук...
Храбра Аустријанка била је удата за Србина др Јулија Будисављевића, шефа хируршке клинике Медицинског факултета у Загребу.

Извор: Вечерње новости


Штампа   Ел. пошта