У недељу, 20. марта 2022. године, Српска православна омладина Инзбрук – СПОЈИ, организовала је хуманитарну аустријску премијеру документарног филма „Чекајући Хандкеа“ у Инзбруку, Бечу, Линцу и Санкт Пелтену. Централна премијерна пројекција у Аустрији одржана је у Инзбруку где су специјални гости били Срђан и Лука Петровић, отац и син, из метохијске енклаве Велика Хоча на Косову и Метохији који учествују у филму.
Претходно је филм приказан на светској премијери у новембру 2021. године у Санкт Петербургу, док је српска премијера била 5. марта у Београду. Одмах после тога представништво СПОЈИ-а у Србији организовало је хуманитарну браничевску премијеру 7. марта у Петровцу на Млави где је специјални гост био редитељ филма, Горан Радовановић, који је између осталог режирао и играни филм „Енклава“.
Међу публиком у Инзбруку су били људи аустријског и српског порекла. Почасни гости, који су својим доласком додатно увеличали ово вече били су: проф. Хорст Шрајбер, историчар и експерт за културу сећања, госпођа Ирене Хајс, председавајућа Одбора за културу града Инзбрука, господин Сигфрид Кершбаумер, бивши заменик градоначелника и садашњи члан Скупштине општине Грис на Бренеру, као и прота Александар Столић, парох Српске православне црквене општине Инзбрук.
Сви су са великом пажњом гледали овај документарни филм, чију је постпродукцију СПОЈИ подржао крајем 2020. године, јер смо сматрали да је од изузетног културног и националног значаја за српски народ, а који кроз причу метохијске енклаве, Велике Хоче, и њених становника који се боре да поставе плочу у част аустријског нобеловца Петера Хандкеа, на јединствен уметнички и веродостојан начин сведочи о трагичном животу српског и неалбанског народа на Косову и Метохији.
Након филма су уследила питања публике међу којом су многи плакали јер их је филм дубоко дирнуо, док су други били шокирани оставши у неверици да је у 21. веку у Европи, на само неколико стотина километара од Аустрије могуће да постоји народ који нема елементарна људска права, а да се о томе ништа не чује у нашим медијима на Западу. Срђан и Лука Петровић су врло радо одговарали на сва питања, а било их је много, те су разговори и настављени и по изласку из биоскопске сале пошто је велики број људи остао како бисе додатно упознао са Петровићима из Велике Хоче, јер је била ретка прилика имати госте из Метохије у Инзбруку.
„Године 1999. и током 2004. када се догодио Мартовски погром многи су нажалост напустили своја огњишта. Много је кућа напуштено, срушено и спаљено, као и безброј цркава и манастира. Многи Срби и неалбанци су убијени, преко 250.000 је напустило Косово и Метохију заувек. Највише боли што је 2004. током погрома била присутна међународна заједница са безброј војника КФОР-а, а који су то само немо посматрали. После погрома остао је страх и напетост, могли смо да се крећемо у одређеном радијусу од око 500 метара. То је била та имагинарна линија око енклаве коју нисмо смели да напустимо, а све што је било изван тога било је опљачкано и искоришћено од стране албанске већине. Мало касније се ситуација мало побољшала. Сада можемо да се крећемо у радијусу од око 2 км и да обрађујемо нешто земље и винограда што је остало. Изложени смо свакодневном притиску. И даље се пљачкају и обијају, цркве, штале и куће. Долази до напада, тако да никада не можемо бити 100% сигурни, али ситуација јесте мало боље него пре око 15 година. Надамо се да ће доћи време када ће се све нормализовати и када ћемо моћи нормално да живимо са нашим албанским комшијама у миру и слободи! Чекајући Хандкеа значи чекајући слободу! – рекао је између осталог Срђан Петровић.
„Завршио сам основну школу у Великој Хочи. Због недостатка средње стручне школе у мом месту морао сам да упишем школу у Косовској Митровици. Од септембра 2021. сам тамо. Стекао сам много другарица и другара и заиста се лепо дружимо. Живот тамо је много лакши и слободнији него што је у мом селу у енклави. После завршетка Медицинске школе у Косовској Митровици желео бих да упишем технологију вина у Земуну и тако наставим породичну традицију дугу већ 6 генерација. Желим да наставим да живим у Великој Хочи, ту где су живели и моји преци. Зато се надам да ће животни услови у енклави бити бар мало бољи и слободнији. Волео бих да и моји другари остану да живе у селу кад одрасту и да имају посао. Колико год било тешко, ја ћу се трудити да останем на мојој родној груди борећи се са свим потешкоћама и проблемима.“ – за сам крај је поруку оставио Лука Петровић који је недавно напунио 15 година.
Испред биоскопске сале био је хуманитарни штанд СПОЈИ-а на којем су се скупљале донације за угрожене вишечлане породице на Балкану и за подршку снимања играног филма „Баук“ о НАТО бомбардовању Србије и Црне Горе, чије снимање у режији Горана Радовановића почиње 24. марта 2022. на годишњицу почетка НАТО агресије. На штанду је скупљено 535 евра, док још чекамо информације из биоскопа колико је средстава скупљено кроз продају карата.
СПОЈИ још једном захваљује Горану Радовановићу, Срђану и Луки Петровић, као и свим гостима који су дошли на аустријску премијеру филма и тако помогли да се чује и шири истина о српском и неалбанском народу на Косову и Метохији, као и да се скупе средства за помоћ породицама на Балкану и за снимање играног филма „Баук“ за који смо сигурни да је такође од изузетног културног и истинољубивог значаја.
СПОЈЕНИ СМО ЈАЧИ!
