Српски | Deutsch

СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ОМЛАДИНА ИНЗБРУК

СПОЈИ

Дијаспора или Емиграција?

Аутор: Жељко Малешевић, MA, члан Скупштине града Линца

„Исељавање из Србије, Црне Горе, Републике Српске и других српских крајева траје и данас и  прилично је узело маха. Исељавају се углавном млади људи у потрази за послом и образовањем које отаџбина очигледно не може да им пружи. Но какав је став отаџбине према дијаспори?

***

Опште је познат податак да је број Срба ван Србије исти (ако не и већи) као у самој Србији. Она народна „Говори српски да те цео свет разуме“ није настала тек онако, већ из чињенице да је српски народ расут уздуж и попреко белог света. У неким земљама (Хрватска, Мађарска, Румунија и сл.) живи већ столећима, док је неке открио тек у последњих неколико деценија. Овај текст бави се исељавањем Срба и односом матице Србије ка исељеницима.

Период српске дијаспоре можемо поделити на више епоха. Прва је свакако исељавање Срба из Србије, Босне, Херцеговине и Црне Горе у околне земље у време турских освајања. Иако су исељена и у околним државама већ дубоко укорењена ова дијаспора никада није дигла руке од поробљене отаџбине. Познато је да је највећа помоћ српским устаницима почетком 19. века стизала од српске дијаспоре из тадашње царске Аустрије (Будим, Петроварадин, Трст, итд.). Друга епоха настала је након ослобођења Србије од Турака. Српска интелигенција напушта Србију због школовања по Немачкој, Француској и Аустрији, док сиромашни српски пук из Далмације, Лике, Босне, итд. све више креће преко океана ка САД. И ова дијаспора није прекинула своје везе са матицом, него се у највећем броју случајева после школовања враћала у отаџбину, док је дијаспора из САД врло ревносно слала новац својим породицама које су остале на огњишту. Везаност српске дијаспоре из САД са матицом показала се најбоље током Првог светског рата када је број српских добровољаца који су се вратили из САД да бране отаџбину достигао неколико хиљада (неке процене иду и до 40.000 добровољаца).

 

– Српски добровољци из Америке у Првом светском рату –

Трећа епоха српског исељавања настале је након слома националних и антикомунистичких снага 1945. године. Ова дијаспора, која ће убрзо да прерасте у организовану и по комунистичку Југославију опасну емиграцију, углавном се концентрисала у САД, Аустралији, Великој Британији и нешто мање Јужној Америци и Немачкој. Како се у истој налазило и пуно официра, свештених лица, војника, интелектуалаца, итд. у врло кратком времену ова дијаспора је успела да се организује политички и друштвено у земљама у којима је нашла нови дом. Након година покушаја рушења комунистичког система, већи део ове дијаспоре скрасио се прилично успешно широм света, а све везе са матицом су практично покидане оног тренутка када су напустили српске границе. У деценијама после Другог светског рата Комунистичка партија Југославије (КПЈ) и Управа државне безбедности (УДБА) су углавном трошили време на сузбијање „непријатељске емиграције“, што је укљичивало и ликвидације „народних непријатеља“, тако да се ова послератна дијаспора налазила под великим притиском своје „матице“.

 

 

Услед тешке економске ситуације у земљи, те нарастајућег бунта против комунистичке номенклатуре Тито је био принуђен да половином 60-их година отвори границе ка Западној Европи, те ово можемо окарактерисати као четврту епоху исељавања Срба, који су у народу прозвани као „гастарбајтери“. Отаџбину су тада, трбухом за крухом, напустили углавном сиромашни српски сељаци и занатлије из Србије, Босне и Хрватске, док је број исељеника из Црне Горе, Херцеговине и Македоније био далеко мањи. Ово исељавање имало је за циљ да умањи незапосленост у СФРЈ али и да осигура прилив девиза у земљу. Везе ове дијаспоре за матицом биле су изузетно јаке. Чак и ван земље контрола КПЈ и УДБЕ над овим исељеницима није попуштала. Врбована су лица која су требала да надгледају да исељеници не излазе из свог идеолошког оквира и да се пази са ким долазе у контакт. Деца исељеника најчешће су остајала у домовини са баком и дедом, док су ретки изузеци обавезно били упућивани на часове матерњег језика на коме су учили песме о Титу, партизанима и пионирима. Ова дијаспора стуштила се 60-их и 70-их година прошлог века углавном у земље Западне Европе, где је упориште националне емиграције било изузето слабо, тако да до већих конфликата није дошло. „Гастарбајтери“, од којих је већина дошла са циљем да остане годину-две док не заради за кућу и кола, нису имали могућност да се битније укорене у новим државама. Контрола и пропаганда КПЈ, мањак интелектуалаца, одсуство жеље западноевроспких земаља да им пруже било шта осим основне (и најчешће мале) плате онемогућили су сваку озбиљнију интеграцију у новој средини.

Као пета епоха исељавања може се означити избеглички талас из 90-их када су се Срби, протерани ратом и немаштином из свих српских крајева, расули дефинитивно по целом свету, па су данас присутни од Исланда до Јужне Африке. Ова генерација исељеника је углавном или све изгубила у рату или дефинитивно дигла руке од повратка у отаџбину, па се у складу са тим и лакше снашла у новој средини где је морала да крене од нуле. Може се рећи да су се ови исељеници јако добро интегрисали у нове средине и чак нажалост врло често на штету образовања свог потомства, које најчешће о свом језику, пореклу и отаџбини зна врло мало или ништа.

 

– Српска дијаспора у Инзбруку 1999. на демонстрацијама против НАТО бомбардовања СР Југославије – 

 

Исељавање из Србије, Црне Горе, Републике Српске и других српских крајева траје и данас и у прилично је узело маха. Исељавају се углавном млади људи у потрази за послом и образовањем које отаџбина очигледно не може да им пружи. Но какав је став отаџбине према дијаспори?

Као што је већ написано везе отаџбине и њене дијаспоре у свим периодима пре 1941. године биле су изузетно јаке, док после 1945. следи практично сваки прекид односа све до 60-их година када СФРЈ пушта напоље углавном себи одане и политички неизаинтересоване раднике и сељаке, истовремено прогањајући „непријатељску емиграцију“. Милошевићев режим преузео је исту матрицу и на дијаспору је гледао углавном као на непријатељски настројену емиграцију, иако је од исте очекивао и тражио финансијску и хумантирану помоћ током ратова на Балкану. Падом његовог режима, очекивало се од нових власти да однос са дијаспором поправе и да дијаспора коначно почне да осећа своју отаџбину као део себе.

Ипак до тога није дошло. И поред силних позива да дијаспора улаже у Србију и свих лепих речи, они који су заиста због родољубља и патриотизма одлучили да уложе новац у Србији и другим српским крајевима брзо су се сусрели са реалношћу која се огледа у корупцији, миту и рекетирању. Изузев владе Војислава Коштунице ни једна српска влада није показала интерес да са дијаспором озбиљније сарађује и да дијаспори нешто понуди. Влада Републике Српске је у последњих пар година отворила неколико својих представништава широм света и може се рећи да је ово донекле поправило углед Републике Српске у дијаспори јер су шефови представништава нашли начин и вољу да се дијаспори обрате и са њом спроведу и неке национално значајне пројекте. Ипак, јасно је да Република Српска није самостална држава и нема ни могућности ни средстава да поведе озбиљнију акцију и преузме иницијативу.

С друге стране Република Србија нема ни вољу, ни жељу да са дијаспором преговара и на дијаспору још увек гледа као на непријатељску емиграцију. Једино што владе у Србији од дијаспоре траже је новац али за узврат не дају ништа.

Дипломатска представништва Србије такође по овом питању не раде ништа или јако мало из простог разлога што се у истим махом налази одабран партијски, нестручан и нешколован кадар, а тамо где је и преостало нешто школованог кадра углавном се ради о остацима СФРЈ дипломатије која нема ни осећаја ни знања да сарађује са Србима ван Србије, који су углавном привржени националним српским идејама, што је СФРЈ дипломатама по дифолту страно и несхватљиво.  Због овог свега и не чуди, што Срби ван Србије своје представнике не виде у амбасадама и конзулатима, него највише у Српској православној цркви око које ипак највећим делом успевају да се окупе. Можда би се окупљали и више, да је СПЦ нешто иновативнија и предузимљивија по питању борбе за отворена српска питања како у отаџбини, тако и у расејању.

Из свих ових разлога у дијаспори полако али сигурно сазрева мисао да се решавање проблема (попут нпр. српског језика као изборног предмета у школама и сл.) које дијаспора има, мора спровести у оној земљи у којој наши људи живе, јер матица није ни довољно снажна, а  ни вољна да те проблеме стави на дневни ред и евентуално допринесе решењу. Овај вид организације и решавања проблема српска дијаспора у САД и Аустралији је мање-више прихватила и за очекивати је да овај тренд захвати и Западну Европу, те да у будућности дође до још већег удаљавања између српске дијаспоре и њене матице, што ће довести до тога да као и у САД-у српска дијаспора начелно се идентификује са отаџбином, али свој животни простор и деловање види искључиво ван отаџбине у земљи у којој обитава. У будућности ово би значило и све веће удаљавање дијаспоре од српског идентитета и кроз неколико генерација вероватно и асимилацију у већинско становништво, као што се то већ десило у Мађарској или Хрватској…

Овај текст је изашао у рубрици ИНТЕГРАЦИЈА 10. издања часописа „Споји!“ посвећеном Диани Будисављевић (девојачки Обексер).