У недељу, 20. септембра 2026. године, у Инзбруку је одржана шеста шетња сећања за Диану Будисављевић (рођ. Обекер) и њене помагаче. По други пут уз присуство њеног праунука Леонарда Рашице из Бразила, који је том приликом по други пут боравио у Инзбруку, а по први пут и уз присуство њених рођака из Тирола и Беча. Шетњу сећања за Диану Будисављевић је 2021. године покренула Српска православна омладина Инзбрук (СПОЈИ) уз подршку и учешће Српске православне црквене општине Инзбрук.
Полазна тачка шетње била је испред Српске православне цркве посвећеној рођењу Светог Јована Крститеља, непосредно после свете Литургије и молебана за успешну нову школску годину, где се окупила велика група људи, највећа до сада откако се организује шетња. Владимир Влајић, један од оснивача СПОЈИ, члан Управног одбора Савеза Срба у Аустрији и први припадник Аустријске службе сећања у Србији, на немачком и српском је свим окупљенима још једном објаснио којом рутом ће шетња ићи, као и какав ће редослед бити када се буде стигло до гроба. Ове године су поред бројних парохијана Српске православне црквене општине Инзбрук и представника и чланова скоро свих културно-уметничких друштава из Тирола од којих су деца из КСУД-а „Братство“ и КУД-а „Острог“ из Инзбрука дошли у народним ношњама, у шетњи учествовали и представници из науке и разних институција. Поред Леонарда Рашице, Дианиног праунука из Бразила, присутни су били и њени рођаци из Инзбрука/Тирола господин Михаел Норц из Инзбрука, са његовим сином мр Флорианом Норцом и ћерком мр Мариом Шрекснадел Норц, госпођа Труде Кресен (рођ. Норц), са њеним сином др Штефаном Кресеном, као и њени рођаци из Беча, проф. Михаел Цимпфер и његов брат др Александер Пфлаум, из Панчева/Србије допутовао је Синиша Јеринић са супругом, чији је отац Душан Јеринић као мало дете спашен од Диане Будисављевић, а који и дан данас живи у Панчеву, из Беча је допутовала и Њ.Е. амбасадор Босне и Херцеговине, господин Синиша Бенцун са супругом, господин Бернхард Хефлер, посланик у аустријском парламенту, морао је непосредно пред шетњу да откаже свој долазак због болести, али је упутио најсрдачније поздраве свим присутнима, док су из Салцбурга допутовали госпођа Вера Вукићевић, генерални конзул Републике Србије, као и Дејан Удовичић, конзул Републике Србије, госпођа Даниела Мајхтри, посланица у тиролском покрајинском парламенту, била је присутна и у име заменика председника покрајине Тирол, господина Филипа Волгемута, као и госпођа Селиха Арслан, посланица у тиролском покрајинском парламенту, у име бискупа инзбрушког Глетлера, био је присутан др Мартин Капферер, директор дијецезанског архива у Инзбруку, затим Георг Вили, заменик градоначелника Инзбрука, мр Бењамин Плах, одборник Скупштине града Инзбрука, који је био присутан и у име друге заменице градоначелника мр Ели Мајер, Андреа Денг, одборница у Скупштини града Инзбрука, др Лукас Моршер, директор Градског архива Инзбрука, мр Александер Легнити, директор градских гробаља, као и др Андреас Мајслингер, оснивач Аустријске службе сећања у иностранству, Вера Меркел, почасна чланица СПОЈИ из Инзбрука која је годинама истраживала о Дианином животу, као и Милка Кајганић, председница удружења писаца „Златно перо“ која је између осталог писала сценарио документарно-играног филма „33 анђела“ о страдању српске деце из тадашње НДХ у нацистичким логорима у Норвешкој, др Јулијана Вукашиновић и њен муж Драган Вукашиновић, који су допутовали из Цириха и Солотурна у Швајцарској, и др Мирјана Премовић, представница Баварско-српског академског форума из Минхена, као и Миле Торлаковић, председник Заједнице Срба Тирол.
Затим се кренуло од цркве према Западном градском гробљу где је Диана сахрањена на породичном гробу породице Обексер испод свода под бројем 48. Тамо су Леонардо Рашица и Владимир Влајић у име свих учесника шетње упалили свећу и положили цвеће у знак захвалности и вечног помена Диани Будисављевић и њеним помагачима. Владимир Влајић испричао је затим најважније чињенице о Диани и њеној акцији спашавања и подсетио на залагање СПОЈИ-а, који је од 2010. спровео бројне иницијативе и активности како би се очувало сећање на Диану и њене помагаче.
„Шетњу сећања на Диану Будисављевић и њене помагаче смо покренули, како бисмо сваке године у периоду после датума њеног упокојења, 20. августа, изразили вечну захвалност њој и њеним подржаваоцима, као и да оставимо још један траг активне и живе културе сећања у нашем граду Инзбруку и нашој покрајини Тирол. Тако желимо да покажемо колико нам је важно живо сећање на Диану и њене помагаче, колико је волимо и ценимо, јер је она заједно са својим подржаваоцима током Другог светског рата спасила између 7.500 и преко 12.000 српске деце од геноцида и двоје хрватске деце антифашиста од политичког реваншизма у логорима смрти фашистичког усташког режима у тадашњој Независној Држави Хрватској. Тако желимо сваке године да одржимо сећање на све жртве Другог светског рата, јер је Диана успела да спаси на хиљаде пре свега српске деце из тих логора, али је над далеко више хиљада српске, јеврејске и ромске деце извршен геноцид и страдало је безброј деце антифашиста различитих националности у тим логорима, само зато што су били другог порекла или зато што су се њихови родитељи супротставили лудилу нациста, усташа и других фашистичких групација.“ – рекао је Влајић на крају свог говора.
Затим је свим присутнима мр Александер Легнити, директор градских гробаља Инзбрука, прочитао песму о Диани, коју је написао у јутро тог дана док је ишао ка Српској православној цркви где је један значајан број званица присуствовао Светој Литургији. Он је до сада написао безброј песама посвећеним Диани Будисављевић.
После њега се свим присутнима на енглеском обратио Дианин праунук, Леонардо Рашица, који је после 2024. године и ове године током августа месеца боравио у Србији, Хрватској и Инзбруку, како би завршио истраживање о историјским и личним подацима о својој прабаби Диани за књигу коју о њој пише. Његово обраћање Вам преносимо у целости:
„Као праунуку Диане Будисављевић, често ми постављају два питања. Прво је једноставно: „У каквом си тачно сродству са Дианом?“
Диана и њен супруг, Јулије Будисављевић, имали су две ћерке. Њихова старија ћерка Јелка рођена је овде у Инзбруку 1918. године. Јелка је била моја бака. Породица се 1919. године преселила у Загреб, где је рођена њихова друга ћерка Илзе.
Током рата, док је Диана спроводила своју хуманитарну акцију, Јелка се удала за мог деду, Марија Рашицу. Када је сазнао да је Јелка трудна, одлучили су да напусте Југославију. Према речима мог деде, није желео да одгаја дете у комунистичкој земљи. Тако је мој отац рођен у Ђенови, у Италији, 1947. године. Непуних годину дана касније, породица је емигрирала у Бразил, где сам се, једну генерацију касније, родио ја, у Сао Паулу 1972. године.
Сродство је, дакле, сасвим непосредно: Диана и Јулије били су моји прабака и прадеда; њихова ћерка Јелка била је моја бака; а ја сам Дианин праунук.
Друго питање је сложеније: „Како се осећате као праунук Диане Будисављевић? Мора да сте веома поносни.“ Очекивани одговор делује готово саморазумљиво: понос и част. Ипак, то никада нису била баш осећања која сам доживљавао. Када сам открио размере Дианине акције, моје прве реакције биле су много ближе изненађењу и збуњености. На то питање вратићу се на крају.
За Дианину акцију сазнао сам сасвим случајно 2002. године, али то је предуга прича да бих је сада испричао.
Касније, решен да напишем књигу о Диани и њеној хуманитарној акцији, дошао сам 2013. године у Србију и Хрватску, а пре две године у Србију, Хрватску и Аустрију, па и овде у Инзбрук.
Моје садашње путовање и даље је део тог процеса откривања. Разговори са историчарима, поновни сусрети са преживелом децом, истраживања у Јасеновцу и његовој околини, као и још једно путовање у Инзбрук, треба да обезбеде неопходну основу за књигу коју намеравам да завршим 2027. године. После више од двадесет година, међутим, схватио сам да ово истраживање никада не може заиста бити „завршено“. Увек ће постојати још неки документ, сведочење, потомак или питање без одговора. На крају, књига мора бити завршена не зато што више нема шта да се открије, већ зато што аутор одлучи да је дошао тренутак да је објави, али таква књига не може настати без туђе помоћи. Уз Божју помоћ и великодушност оних који су са мном поделили своја сећања, знање, документе, време и пријатељство, надам се да ћу довршити најбољу књигу о Диани коју сам способан да напишем. На њеним корицама можда ће стајати име једног аутора, али она је уједно и заједнички подухват. Њен настанак зависи од преживеле деце која су ми поверила своја сећања, историчара који су са мном поделили своје знање и многих људи који су ми помогли да следим Дианин пут.
И то ме враћа на питање којим сам започео: како се осећам као праунук Диане Будисављевић? Изненађење и збуњеност и даље су много ближи ономе што осећам него понос. Бити Дианин потомак није достигнуће. Нисам учинио ништа да то заслужим. Ако за неколико година будем могао да погледам објављену књигу и осетим да је уложени труд бар у малој мери био достојан њеног завештања, да је помогао да се сачува сећање на оно што је учинила, на оне који су радили уз њу и, пре свега, на децу, онда ћу можда осетити да сам наставио бар нешто од њеног дела.
Морам да попуним и празнину која још увек постоји у начину на који многи људи доживљавају Дианину причу. Иако је то истакнуто у њеном дневнику, као и у књигама, документарним и играним филмовима, многи још увек не схватају у потпуности да је Дианин рад имао два дела.
Први је био да се деца физички спасу из логора, да се што брже изведу како би имала прилику да преживе, али постојао је и други део који је за Диану био подједнако важан: да та српска деца буду поново спојена са својим првобитним породицама.
То се веома јасно види у Дианином дневнику. Тиме се објашњава зашто је направила своју изузетно детаљну картотеку. Кад год је то било могуће, бележила је име детета, место порекла, датум рођења и имена родитеља. Када су деца била сувише мала да пруже те податке, бележила је све што би једног дана могло да помогне у њиховом препознавању: ожиљке, младеже, белеге од рођења и друге упечатљиве особине. Сваки детаљ могао је једног дана да помогне породици да пронађе своје дете, али Диани никада није било допуштено да заврши овај део свог рада.
Убрзо после рата, нове комунистичке власти заплениле су њену картотеку и пратећу документацију. Из њеног дневника јасно се види колико је то за њу било поражавајуће. У почетку није желела добровољно да преда документацију. Када су јој представници власти показали званично наређење, на крају је поступила по њему.
Диана је инсистирала да, ако већ узимају картотеку, морају да узму све: фотографије, белешке и пратеће податке, јер би у супротном евиденција била непотпуна. Надала се да ће неко у новом систему наставити рад.
Понудила је да и сама настави да ради са документацијом. Понуда је одбијена. Затим је предложила да неко од њених сарадника ко је познавао појединости садржане у архиви помогне онима који су преузимали рад. И тај предлог је одбијен.
Последице су биле трагичне.
После рата, родитељи су наставили да траже своју децу, а браћа и сестре једни друге. Људи су долазили у Дианин дом и писали јој, тражећи податке о сину, ћерки, брату или сестри.
Диана, која је годинама прикупљала управо оне податке који су могли да им помогну, није могла ништа да учини јер документација више није била код ње.
Не знамо тачно зашто су нове власти одлучиле да не наставе Дианин рад онако како је она намеравала. Историчари указују на идеолошке и политичке разлоге: у послератном окружењу наглашаван је заједнички југословенски идентитет уместо ранијих етничких и верских идентитета, под паролом „братство и јединство“. Могуће је да за нови режим није било много важно ако је српско дете одрастало у хрватској породици, јер су сада сви били Југословени, иако то није била првобитна породица детета, а његови сродници су га можда још увек очајнички тражили. Без обзира на разлоге, многе породице никада нису поново спојене.
Посебно желим да нагласим ово јер, ма колико то било несхватљиво, мањина и даље окривљује саму Диану зато што су српска деца остала код хрватских породица, одрастала не знајући своје порекло и, у неким случајевима, умрла а да никада нису сазнала праву историју своје породице.
Докази нам говоре супротно. Поновно спајање те деце са њиховим првобитним породицама било је основни циљ Дианиног рада.
Трагедија се, дакле, није завршила ратом. Неки очеви и мајке никада нису пронашли своју децу. Браћа и сестре остали су раздвојени. Чак и данас, више од осамдесет година касније, људи и даље траже своје најмилије. Познајемо изузетну жену која се приближава деведесет другој години и још увек тражи свог брата.
Огромне размере Дианиног подвига у физичком спасавању деце из логора имале су неочекивану последицу: засениле су тај други део њеног рада. Спасавање њихових живота било је најхитнији задатак, али за Диану се спасавање није завршавало када би дете било изведено из логора.
Требало је да се заврши тек када то дете пронађе пут назад до своје породице.
И то је за Диану било једнако важно као и физички спасити децу.
Њен дневник је објављен пре више од две деценије. Од тада су књиге, документарни и играни филмови испричали њену причу на српском, хрватском, немачком и енглеском језику. Зато се данас, 2026. године, тврдња да Диана није намеравала да та деца буду поново спојена са својим првобитним породицама више не може објаснити недостатком доступних информација.
У овом тренутку, то је или незнање или злонамерност.
И тако, враћајући се последњи пут на питање како се осећам: ако овом књигом успем да њену праву причу испричам исправно, целовито и без изостављања, и ако та прича подстакне друге да помажу људима у невољи, без обзира на националност, етничку припадност или вероисповест, онда ћу можда себи дозволити мало оног поноса и части за које други претпостављају да морам да их осећам.
До тада ћу вероватно наставити да допуштам да ме изненађење и збуњеност подстичу да разумем, сачувам и испричам причу о овој изузетној жени која је, стицајем околности, била моја прабака.“ – испричао је Леонардо Рашица на гробу његове прабаке, пред свим окупљеним учесницима овогодишње шетње сећања.
За сам крај уследило је мало изненађење за све присутне. У име организације СПОЈИ, Владимир Влајић је Леонарду Рашици уручио почасну плакету, којом се озваничава његово почасно чланство у нашој организацији, са којом се Леонардо зна од 2013. године и са којом је свих ових година сарађивао на култури сећања, пре свега на очувању лика и дела његове прабаке Диане Будисављевић. Овај гест, који је Леонарда Рашицу истински обрадовао, је од свих присутних поздрављен гласним аплаузом и осмесима, а целокупан догађај је од скоро свих присутних прихваћен веома емотивно, али и позитивно и поучно.
ДИАНА БУДИСАВЉЕВИЋ, ДЕВОЈАЧКИ ОБЕКСЕР
Диана Будисављевић рођена је 1891. године као Фрида Олга Диана Обексер у Инзбруку. Била је ћерка тиролског трговца Макса Обексера и Ане Розе. Њен деда Михаел Обексер био је и оснивач ваздушне бање Иглс надомак Инзбрука. Младост је провела у Инзбруку, највише у кући у којој је рођена, у „Обексер-Хаусу“, у улици Марије Терезије, најпознатијој пешачкој зони у самом центру главног града покрајине Тирол.
Завршила је основну и средњу школу у Инзбруку, где је 1910-их година радила обуку за медицинску сестру на инзбрушкој универзитетској клиници где је упознала лекара на хируршкој клиници, др Јулија Будисављевића (1882-1981), Србина пореклом из Хрватске, за којег се удала 1917. године. Селе се у Загреб 1919. године, где је њен муж радио као професор хирургије на Медицинском универзитету.
Када је 6. априла 1941. године нацистичка Немачка без упозорења бомбардовала Београд и напала Краљевину Југославију, дошло је до распада краљевине, чије су територије потом подељене међу савезницима Трећег рајха. Тако је на територији данашње Хрватске, Босне и Херцеговине и једном делу северне Србије уз помоћ националсоцијалиста настала Независна Држава Хрватска под фашистичким усташким режимом. Та вазална држава по Хитлеровом благослову у дело је спровела агресивну расну политику пре свега против Срба, Јевреја и Рома. Почео је геноцид над Србима, Јеврејима и Ромима. Јасеновац, концентрациони логор смрти, постао је балкански Аушвиц, а усташе нису имале милости ни према деци.
Када је Диана Будисављевић сазнала да деца масовно страдају у концентрационим логорима, није се либила да нешто учини. Иако је породица њеног мужа такође била у опасности од усташког режима, организовала је између 1941 и 1945 заједно са многим сарадницима, међу којима су били инжењери Марко Видаковић и Ђуро Вукосављевић, приватну акцију спашавања под називом „Акција Диана Будисављевић“.
Акција је имала за циљ слање помоћи у логоре смрти, као и ослобађање и збрињавање заточене деце и жена, који су били претежно српског порекла. Уз помоћ транспортних листа и других белешки успела је са својим сарадницима да направи картотеку, која је на крају рата садржала податке од око 12.000 деце. По завршетку рата, када је требало да преда децу својим преживелим породицама, њена акција је доживела највећи ударац када су јој комунисти одузели картотеку са свим подацима.
Заједно са својим мужем се 1972. враћа у Инзбрук, где је до њене смрти 1978. године живела такође у центру на адреси Анихштрасе 24. Сахрањена је на Западном градском гробљу у породичној гробници под сводом са бројем 48.
