Село Мирање Горње, у којем живи породица Жмирић, налази се на неких 10 минута вожње од Бенковца. Ово место је пре рата било насељено искључиво Србима. Данас је подељено на два дела, с једне стране забачено старо село, а с друге, ново изграђено насеље које се налази поред саме магистрале.
На улазу у село дочекао нас је отац породице Душан Жмирић. Након срдачног упознавања пут до његове куће настављамо пешке. „Овде се брани српство“ закључује Душан показивајући нам напуштена, порушена и пуста српска огњишта и места где је провео своје детинство.
Душан је са својим родитељима задњи напустио родну груду и након доласка у Србију пребачен је у Призрен где су боравили до почетка новог рата. Тако се породица Жмирић после новог протеривања са Косова некако докопала „обећане земље“ и покушала да започне нови живот у америчкој држави Аризони. У главном граду Аризоне нашли су се практично на улици. Најпре су сви за рад способни чланови породице били запослени, а онда су сви одреда због економске кризе остали без посла.
Душан се у избеглиштву оженио са Американком Самантом, где им се родило петоро деце Касандра (7), Кристина (6), Дијана (5), Душан (3) и Александар (1). Овај малди брачни пар добиће почетком наредне године још двоје деце јер Душанова супруга носи близанце. Са њима живе и Душанови родитељи Вуадин и Даворка.
– У Фениксу живи око 30.000 Срба избеглих из Босне и Хрватске. Сигуран сам да би их се овог момента кући вратило најмање 10.000 када би имали новац за авионске карте – прича нам Душан.
Жмирићи су некако скупили новац за авионске карте и вратили се лета ове године на свој Бенковачки крш да преживе.
Породица још увек није успела да оствари тзв. загарантована права здравствене и социјалне заштите за повратнике. Душан нам објашњава да се социјална помоћ, као и обнова кућа, врши селективно, тако да се старцима који немају потомство по убрзаном поступку обнављају куће, док Душанова породица, као једина српска породица у селу мора да чека у реду.
Без обзира на то што су на социјали, Жмирићима је овог момента највећи проблем кров над главом. Њихова кућа је претрпела огромну штету тако да живе у приземници у којој су некада становале бивше генерације те породице. Некако су покрпили тај објект који за њих сигурно није коначно решење.
Душан је на нас све оставио веома позитиван утисак својим чврстим и непоколебљивим ставовима да остане и истраје на свом вековном огњишту и сачува прадедовску веру. Тако нам је објаснио да је за сада приоритет да се обнови срушени кров штале како би неколико оваца које поседује пребацио из провизорне штале коју ће држава ускоро срушити у сврху изградње нове куће.
Пошто Вукашин и Душан сами својим рукама обнављају овај објекат, а део материјала у виду грађе био је већ раније обезбеђен од стране једног српског привредника из тог краја остало је да се купе „етернит плоче“ за покривање крова. Тако смо на лицу места одлучили да за сав новац који нам је био на располагању купимо поменуте плоче како би отац и син већ наредне недеље могли да крену са радом.
На складишту грађевинског материјала У.Т.О. „ХЛАД“ у Доњем Карину, које је у власништву поменутог српског привредника, обезбедили смо плоче у вредности од 725 евра, који ће бити испоручене како нам је речено током ове недеље. Треба напоменути да нам је један анонимни донатор уручио 100 евра са жељом да се тај новац преда породици у новцу. Ипак, Душан није ни једног тренутка био у дилеми и одлучио да се тај новац дода за куповину материјала.
По повратку из Доњег Карина у Мирање имали смо више времена да упознамо Душанову супругу Саманту и дечицу. Не може се речима описати радост коју су видно осећала деца нашим доласком и скромним поклонима које смо им уручили. Али можда им је изнад тога највише значио разговор са новим особама које их не осуђују због њихове верске и националне припадности као што је то случај са најстаријом Кристином када похађа своју школу у Бенковцу.
Село Мирање Горње има плодну земљу, какви су уосталом цели Равни Котари у северној Далмацији, тако да су до те породице брзо по повратку из избеглиштва почеле да стижу информације о великој потражњи за пољопривредним производима на земљи без вештачког ђубрива – у форми здраве хране. Било је чак са те стране и директних контаката са том породицом због договора о производњи одређених пољоприведних култура.
Душану су добри људи из Аустралије већ обезбедили фрезу за обраду земље, а базен који планира да користи за наводњавање земље је сам ископао. Према његовим речима остаје да купи пумпу за наводњавање и биће у прилици да на пролеће крене са сопственом производњом која би требала да осамостали породицу у финансијском смислу.
Наше удружење ће у оквиру наредних посета Крајини покушати да додатно помогне ову породици у својој борби за опстанак.
Након посете Жмирићима наставили смо пут средњовековног српског манастира Крка посвећеног Св. Архангелу Михајлу. Нажалост идилу која је красила пут ка Книну, прекинуо је низ спаљених и порушених српских кућа које су нас немо посматрале покрај пута. Остао нам је горак укус због лепоте земље која је вековима била српска, где су наши преци стотинама година чували српство и Православље, а која је сада пуста и препуштена неком другом који је не заслужује.
По доласку у манастир Крка успели смо да се мало одморимо од напорног путовања и припремимо за повратак у Беч. Овом приликом желимо да се захвалимо Игуману манастира Крка као и целокупном братству на изузетном гостопримству и подршци која је исказана нашем раду.
На крају, морамо рећи да положај српског народа у Крајини остаје и даље критично тежак. Као и на Косову и Метохији, наш народ је веома угрожен и на подручју Крајине, изложен разним врстама притисака и насиља што оставља све мање наде за опстанак на тим просторима. Можда је зато један од најбитнијих закључака које смо понели из манастира Крка, где смо имали прилику да се у светом миру помолимо Богу и резимирамо целокупни подухват, да иако ми Срби, ма где год били, морамо да живимо у духу косовског завета и усмеримо све наше мисли и енергију ка очувању колевке нашег народа – не смемо никада да заборавимо на српску Крајину где нам остадоше небројане светиње, гробови и огњишта на милост и немилост туђине.
ЖИВЕЋЕ КРАЈИНА!
Милош Јовановић