Данашња Приштина је град изневерених очекивања, промашених улагања и распршених илузија о заједништву и хармонији. Треба видети новоподигнута насеља у Приштини, њен пословни и универзитетски центар, њене виле и палате са оријенталним куполама, китњастим балконима и необичним фасадама, а све то у одсјају стакла и раскоши мермера.
Та оријентална архитектура, са градитељским бравурама и маштаријама, као да су преснимљени фрагменти Дамаска или Триполија. Откуда све то у главном граду економски неразвијеног и културно заосталог Космета? До пре педесет година, када је писац ових редова први пут боравио у овом граду, Приштина је личила на далеку и заборављену касабу. Био је то град уских, калдрмисаних улица без тротоара, са приземним кућама и уџерицама које су се скривале иза високих зидова, подигнутих према улици и суседима.
Највећи део Приштине био је без канализације. Већина кућа у то време имала је ,,висеће нужнике“ – тоалете исламског типа грађене на спрату и у поткровљима, окренуте ка баштама или скровитим деловима дворишта. Главна улица била је препознатљива по ашчиницама, малим занатским и трговинским радњама, магазама пуним разноврсних рукотворина и робе, роштиљницама из којих је допирао пријатан мирис печених ћевапчића.
Садашњи главни град покрајине никада у својој дугој прошлости није имао неки посебан значај. Изузев краћих временских деоница у средњем веку, када су ту столовали краљ Милутин и Вук Бранковић, Приштина је увек била у сенци моћног Призрена или значајних градова какви су били Пећ са својом Патријаршијом, Косовска Митровица са Трепчом и Звечаном, Вучитрн као седиште најзначајнијег турског санџака на Косову и Метохији или Липљан као некада најзначајнији погранични град Византије према Рашкој.
Тек при крају XIX века (1875. године) Приштина преузима од Вучитрна примат на Косову, поставши његово административно и управно средиште. Сам локалитет Приштине, међутим, има своју дугу и богату историју, која је и по опсегу и по садржају таква да би се тешко могла поредити са било којим другим подручјем на Косову и Метохији.
Археолошким ископавањима на ширим просторима Приштине пронађени су предмети за које историчари кажу да су настали још у време неолита. Уз обале речице Грачанке откривено је чак неколико неолитских насеа са мноштвом разноврсних предмета – оруђа, накита, украса од керамике и камена – чија се старост процењује на око шест хиљада година. Једно од таквих насеља постојало је у самом језгру данашње Приштине. . Наиме, приликом копања темеља за Предионицу памука, која је била првенац текстилне индустрије на овим просторима, радници су откопали многе необичне предмете, па су одмах на сцену ступили археолози, којима није било потребно много времена да би поуздано утврдили како је откривено још једно праисторијско насеље, настало између 3000. и 2500. године пре нове ере.
Међу откопаним предметима налазила се и фигура ,,Седећег, везаног божанства“. Та фигура, као и неки други археолошки налази са локалитета Предионице, били су касније представљени на светским изложбама у Бриселу и Паризу, у оквиру презентације уметничког блага на тлу претходне Југославије, откривено после Другог светског рата.
Такође.на обали Грачанке, крај самог раскршћа, одакле се одваја пут који води ка руднику Кишница, археолози су пронашли трагове материјалне културе из бронзаног и гвозденог доба, а недалеко одатле, уз речицу Велушу, археолошки је обрађен локалитет који говори о првим илирским насеобинама на овом подручју.
Постоје историјски утемељене претпоставке, које ће тек будућа истраживања потврдити или оспорити, да је на месту данашње Приштине постојао римски град Вицијанум. Код села Доње Љупче нађени су предмети за које се верује да су били путокази на старим римским путевима који су се овде укрштали (пут од Ниша према Љешу и друм који је од Ниша, преко Косова, водио за Скопље и Солун).
Упоредном анализом писаних извора и нађеног материјала могло би се закључити да се римски Вицианум (или станица Вициано) налазио између данашњих села Чаглавица и Угљаре.
Међутим, уколико Вицијанум за истраживаче још представља загонетку, античка прошлост Приштине доказана је постојањем римског града Улпијана. Овај велики и историчарима добро познати римски град налазио се у непосредној близини средњовјековног српског манастира Грачаница, десетак километара јужно од Приштине.
Улпијана је настала у II веку наше ере и била је центар римске провинције Дарданије. Подигнута је у време императора Трајана, да би је у VI веку обновио цар Јустинијан I и назвао je ,,Justiniana secunda“. Велики саркофази од белог мермера, раскошан мозаик у дворанама, разни предмети од бронзе и керамике, систем правих улица, терме, тргови, водовод, канализација, каструм и друго – све то сведочи о некадашњој величини, лепоти и богатству овог античког града.
Већ у раном средњем веку Улпијана је, нажалост, разорена и опљачкана, а у њеној близини, неколико векова касније, настало је ново градско насеље – Приштина. Њено средњовековно, српско поглавље из времена Немањића, освјетљавали су многи историчари, стари путописци и некадашњи владари, међу којима и Јован Кантакузен. Према његовим записима, дворац краља Милутина (налазио се на простору између касније изграђене сахат-куле и Чарши-џамије) имао је велике одаје за државање сабора, суђења и разне свечаности. У њему су многи српски владари, боравећи ту на краће или дуже време, обављали своје државничке послове, јер је Приштина у Милутиново време била у средишту политичких збивања.
Тако је 1325. године краљ Стефан Дечански из Приштине писао Дубровчанима да му пошаљу ,,Митровдански данак“, а јула 1342. цар Душан је у овом граду примио одбеглог византијског владара Јована Кантакузена, који је после те посете и описао Приштину. Хроничари су такође забележили да су цару Душану 1351. године дошли у посету властела и грађани Котора, којима је он тада повељом потврдио жупу Грбаљ и околне просторе. А његов наследник, цар Урош, марта 1356. овде је издао повељу којом потврђује даровницу манастиру Хиландар.
У Приштини је 1387. године своју повељу издао и познати српски властелин Вук Бранковић, који је у 18 тачака прецизирао повластице које даје Дубровчанима.
Нашу сажету хронику о Приштини закључићемо подсећањем на 28. јун 1389. године, када се у близини овог града, на Косову пољу, одвијала позната Косовска битка, један од најзначајнијих догађаја у историји српског народа.
Према записима турског хроничара Мула Нештрија из XV вијека, султан Мурат је стигао у Приштину уочи битке, 27. јуна, још за видела и утаборио се северно од града. Сутрадан, у жестоком окршају сучељених војски, погинула су оба предводника – султан Мурат и српски кнез Лазар.
Лазарева Џамија
Син султана Мурата, Бајазит, дозволио је да се тело погубљеног кнеза Лазара пренесе са Косова поља у Приштину и сахрани по хришћанским обредима. Учињено је то 28. јуна по подне у српској Саборној цркви, која се налазила на месту где је много година касније подигнута ,,Пириназ,, џамија. С колена на колено преносила се легенда о јуначком подухвату и погибији кнеза Лазара, па се ова исламска богомоља и данас у народу назива Лазарева џамија.
Пише: Драгиша Спремо