Протеран из родног краја,
па дошао до звезданог сјаја,
и ако је био дете рата,
за слободне ударце постао тата-мата!
Од Новог Сада, Београда, па широм Европе
у рашље је слао неодбрањиве лопте,
жив зид за њега није био ништа,
топ у левој нози имао наш Синиша!
Усрећио море људи 91. на Маракани,
а касније му клицали Италијани.
Од Сампе, преко Рима, до Милана
постала је свуда левица славна!
Некоме су чак и ребра страдала,
лопта од пречке иза линије падала,
многи су из зида почели да беже,
голмани све чешће вадили лопту из мреже.
Крагна на дресу увек подигнута,
глава за време химне чела уздигнута,
никад се није стидео оног што јесте
зато се и винуо у звезде!
Пркосни Србин, покорио Европу целу,
рођен у маленом Боровом Селу,
није дао другима да по Србији газе,
будућим генерацијама утабао стазе.
Наши очеви, стричеви, ма сви стари…
Памтиће Бајерн, Токио и Бари,
а ми млађи на Маракани Лацио,
кад је својим гестом све у сену бацио.
Није хтео да изађе на терен против Звезде своје!
Помогао Интеру, Лацију да много титула освоје.
Остао увек поносан на црвено-беле боје,
ето наш добри Миха то је!
Памтиће га многи по срцу ко планина,
гледати га било је права милина,
чак и болест је намучио ко противничке голмане,
нека симбол храбрости свима постане!
Испред пошасти да устукне ниједног трена,
вратио се и био и даље поред терена!
Није помишљао ни у лудилу,
екипу да остави на цедилу.
Фудбалски великани последњу почаст му одају,
и они који су знали на терену са њим да ратују,
и они који су заједно остављали срце на терену,
са великим поштовањем се опраштају у овом трену.
Отишао је у тишини и миру,
многима емоције и сузе навиру,
срећан пут ка бесмртности у свемиру,
легенде никада не умиру!
Стеван Јаношевић, председник представништва СПОЈИ у Србији, у знак сећања и велике захвалности великом Синиши Михајловићу
