У суботу 10.04.2010. Удружење „Владика Николај Велимировић“ из Инсбрука је одржало књижевно вече на којем је гостовао Мр Радован Калабић, познати књижевник и историчар из Београда, је представио своју најновију књигу – Грофовска Времена.
Радован Калабић о књизи „Грофовска Времена“
На књижевној вечери су након позива од стране Удружења „Владика Николај Велимировић“ присуствовали и представници Српске Православне Омладине Инсбрук – „Споји“ међу којима су били председник Владимир Влајић, благајник Оливер Ранисављевић и пуноправни чланови Никола Икић и Стефан Јовић.
Књижевно вече је протекло у опуштеној и друштвеној атмосфери, а присуствовали су око 50 особа које су пажљиво слушале господина Радована Калабића који је причао о својој најновијој књизи.
Након свог првог излагања господин Радован Калабић је позвао председника Омладинског Удружења „Споји“ Владимира Влајића да педстави рад и активности „Споји“-а и тако још боље упозна Српске мештане Инсбрука о новом Српском удружењу на тлу покрајине Тирол.
Чланови „Споји“-а са Господином Калабићем и Господином Пантићем
Присутни су уз јако интересовање о раду удружења „Споји“ слушали излагање председника Влајића који је успео да додатно опусти присутне и да их мотивише да узму учешће у дискусији о актуелним темама Српског друштва у Србији и Расејању која је одмах уследила након излагања младог председника.
Након успешно обављене књижевне вечери чланови „Споји“-а су се у друштвеној атмосфери дружили са пријатељима из Удружења „Владика Николај Велимировић“ и господином Калабићем са којим су причали и о будућим активностима Омладине у Инсбруку.
Овом приликом желимо да се још једном захвалимо господину Радовану Калабићу на пруженој могућности излагања током књижевне вечери, као и на указаној подршци нашем младом удружењу у будућности!
Такође се захваљујемо пријатељима господину Пантићу и господину Милорадовићу из Удружења „Владика Николај Велимировић“ на позивници и надамо се да ћемо се и у будућности удруженим снагама борити за очување Српског идентитета на овим просторима!
Информативна служба Српске Православне Омладине Инсбрук – „Споји“
____________________________________________________________________________________
Приказ књиге Радована Калабића – Грофовска Времена:
Немогуће је писати о Чедомиљу Мијатовићу, а претходно се не одредити у погледу политичких вредности. Овај српски политичар је називан и «левантинцем» и «викторијанцем», док је у ствари био тајни гроф „царства на умору”, којег је његов народ, према речима једног савременог енглеског историчара, «разбио у парампарчад». А Мијатовић је до краја Хабсбуршке империје верно водио проаустријску политику.
Пишући «Грофовска времена», Радован Калабић сигурно није заузео никакав «сентименталан» став према великом српском моралисти, либералу, политичкком напредњаку, економисти и књижевнику, који је указом смењивао владике, био заштитник назарена, пријатељ калвинистичких деноминација, а једнога тренутка умало није постао српски патријарх.
За разлику од других аутора, који су пишући о Чедомиљу Мијатовићу, избегавали да коментаришу утицај његовог приватног живота на јавне послове које је обављао, Калабићу је то важна тема. Покушао је да расветли многе приватне, чак интимне основе који су одлучно мотивисали Мијатовића у политичком раду. У овом послу се аутор веома трудио да одржи објективност, колико је српском писцу могуће.
—————————
У позадини Калабићевог труда намеће се јасан суд о личности Чедомиља Мијатовића, некритичног европејца који је развио посебну врсту моралне гипкости.
Ту гипкост је немодерна Европа наградила, модерна Европа је игнорисала.
Српски народ се од ње згражавао, а разумевања за њу је имала само корумпирана српска политичка чаршија на дугом путу интергације у савремену европску културу.
—————————
Мало који писац је представио Мијатовића као човека који сања о потврди грофовског порекла фамилије своје мајке, упркос чињеници да стварна породична историја ту жену познаје као бечкеречку врачару. Мада не експлицтно, ток Калабићевог излагања јасно приказује Мијатовића као човека који гради каријеру у Србији, жудећи за титулама и признањем у Европи. «Жудња за европском прихваћеношћу», била је мотивисана интимно, већ у Мијатовићевом родитељском дому и он је ту мотивисаност учвршћивао током живота, два пута се женећи са странкињама, приватним пријатељствима и пословањем са странцима.
Да ли би се могло рећи да је Мијатовић био англофил? Према ономе како га Калабић слика, он пре изгледа као својеврсни, успешни српски малограђанин, кога је жудња за високом племићком титулом наводила да предузима веома контраверзне политичке подухвате, од којих су се неки граничили с националном издајом.
Калабић централну тековину Мијатовићевог политичког рада види у «тајној конвенцији», којом је, у доба Милана Обреновића, Србија практично разменила свој суверенитет у корист хабсбуршког, за титуле које су понела двојица Срба. Једну -краљевску, понео је Милан Обреновић, што му је хабсбуршки император признао, другу- грофовску, која је у тајности од императора додељена Милановом министру, Чедомиљу Мијатовићу. Стварна морална трагедија Чедомиља Мијатовића, по Калабићу, била је та што је за спровођење тајног дипломатског подухвата овај српски моралиста коначно доспео до грофовске титуле, али у њој није могао да ужива, пошто му је била додељена за услугу коју би јавност сматрала националном издајом. У Британији, за коју је био нарочито везан у позним годинама живота, достојанство грофа пропале Монарјхије није значило ништа, а децу осиромашеног Чедомиља Мијатовића очево «грофовство» није занимало, као ни очево презиме, нити српско порекло.
на слици: Чедомиљ Јовановић
Према Калабићу, произилази да је Мијатовић сопствено англофилство накалемио на улогу своје мајке. Наиме, аутор наводи како је Мијатовић био веома одушевљен сазнањем о томе како у високим круговима британског друштва постоји огромно интересовање за спиритизам. Закључује да је на жудњи за титулом, спиритизму, морализму, и сумњивој пословној и политичкој делатности, међу политичарима Србије, огрезлој у корупцији формирана Мијатовићева политичка и лична етика. Привремени јавни политички успех носиоца овакве етике, Калабић је представио као природну последицу везе подмитљивог режима Милана Обреновића са аустро-угарском политиком. Калабић није пропустио да помене да је Мијатовић био члан Напредњачке странке, основане аутократским подухватом краља Милана, противно демократским начелима, у великој народној мржњи.
У сваком случају, главна вредност Калабићеве књиге је у томе што је овом књигом представио важне приватне и интимне мотиве који су владали политичком активношћу Чедомиља Мијатовића. У позадини Калабићевог труда намеће се јасан суд о личности Чедомиља Мијатовића, некритичног европејца који је развио посебну врсту моралне гипкости. Ту гипкост је немодерна Европа наградила, модерна Европа је игнорисала. Српски народ се од ње згражавао, а разумевања за њу је имала само корумпирана српска политичка чаршија на дугом путу интергације у савремену европску културу.
Приказ књиге преузет са: http://www.slobodanjovanovic.org/
