„Доктор Петровић предаје душу Богу, тело српској земљи, а срце српској медицини“ – писало је на урни са срцем др Михаила В. Петровића, узиданој у зид сале хируршког одељења Главне војне болнице у београдској Пастеровој улици, познатије као стара Војно-медицинска академија.
Када је почетком осамдесетих година прошлог века Војномедицинска академија пресељена на Бањицу, тај зид је срушен, а урна је – уништена. Тако је изгубљено људско срце које је највећи српски ратни хирург и шеф хирургије Прве пољске болнице у Драгоманцима на Солунском фронту, завештао српској медицини.
О значају др Мике Петровића за развој ратне хирургије најбоље сведочи подсећање на Интернационални конгрес хирурга одржан 1909. у Берлину.
На изненађење присутних еминентних лекара из читавог света, тамо неки хирург с брдовитог Балкана објаснио им је како је решио проблем херније (кила или брух); у то време непремостиву тешкоћу за европске земље које су регруте са хернијом проглашавале неспособним за војску. Само у Србији регрутне комисије годишње су одбијале чак 2.500 регрута – што је скоро један комплетан пук – зато што им је била неопходна операција киле.
На слици: Пољска болница у Драгомацима – у средини седи главни хирург др Михаило Петровић
А онда је на сцену ступио др Михаило Петровић обавивши у кратком року више од 4.500 операција херниотомије, са занемарљивим процентом компликација, чиме је знатно увећао број способних регрута и подигао борбену готовост српске војске.
Рођен је 1863. у Карловцу, гимназију је завршио у Београду, а медицину у Бечу. Као страни поданик, са годишњом платом од 1.500 динара, 1890. ступио је у Општу државну болницу као лекарски помоћник на хируршком одељењу које је водио чувени др Војислав Суботић. Захваљујући одличном познавању француског и немачког, а касније и енглеског језика, пратио је савремену литературу. Отуда убрзо постаје шеф хирургије Моравске сталне војне болнице у Нишу, а 1898. подноси отпуст на аустроугарско подаништво, полаже заклетву и добија српско држављанство.
Иззвор: www.blic.rs