Рада Јелић (14), из Дебеље, поново сама на несигурној животној раскрсници. Тражи се хранитељска породица. Жали што је отишла од Јоковића.
У кући комшија, који су преузели бригу о њој после недавне смрти оца, 14-годишња Радмила Јелић, из нововарошког села Дебеље, сања да из свог Врлог Дола ступи на сигурну животну стазу. Кошмари, зла судбина и раскршћа – ређају се до зоре.
Живот и судбина су се сурово поиграли са девојчицом. Одрастала је у немаштини, са родитељима који нису били кадри да привређују, у трошној колиби, без воде и купатила проводила је ледене зиме. Расла је без играчака и другарица, била једини ђак на путу до школе удаљене четири километра. У Врлом Долу, на летњем станишту сточара, колибара, до пре неку годину није било ниједне куће, па јој је најтежа била самоћа, поготовo зими, кад удари ветар, а около само трагови звери.
Несрећа никад не иде сама. После мајчине смрти пре пет година, разболео се отац. Стицајем околности, наставили су да носе бреме сиромаштва и недаћа: Небојша није дозвољавао да се раздвајају, да ћерка оде у хранитељску породицу, а није било основа да га лише родитељског права. У акцији солидарности племенити људи реновирали су брвнару у Врлом Долу, а породица Јоковић, из Умке, код Обреновца, понудила је љубав и топли дом за Раду, а њеном оцу старачки дом. Тако је и било. Рада је, убрзо, започела ново детињство, у Јоковићима. Уз њихову децу, осмогодишњу Милицу и четворогодишњег Вукашина. Пошла у школу. Почела да се навикава на ново окружење радости и среће које су и њој полако враћали осмех. Али њен тата Небојша није могао да се скраси у старачком дому. Желео је да се врати кући. Тако ни Рада није могла да остане у Јоковићима, јер једно без другог нису хтели.
– Погрешила сам што нисам остала у породици Јоковић. Тамо сам имала све, изучила бих школу – прича Рада, ломећи прсте.
– Сада сањам да изучим фризерски занат. То ми је жеља… Морам испунити обећање дато оцу да завршим школу… – прича забринута и озбиљна у собичку трошне брвнаре родитељског дома који помалo греје електрични радијатор. Ту Рада проводи време све до мрака, а онда прелази код комшике Милеве Тртовић и њених четворо укућана који су још годинама били други дом и уточиште у недаћама.
– Замолили смо породицу Тртовић да се о Ради старају до полугодишта, а у међувремену тражимо смештај у некој од хранитељских породица у Пријепољу или Прибоју – каже Мирјана Пауновић, директор нововарошког Центра за социјални рад.
Минулих дана неколико појединаца се јавило, чак и из Швајцарске, да преузме бригу о девојчици, а ужички градоначелник Јован Марковић понудио је посредовање у смештају у неки од центара за децу без родитеља.
ПОПРАВЉА ОЦЕНЕ
Охрабрујуће вести стижу из ОШ „Кнезови Рашковићи“ у Божетићима. Ана Аранитовић, директор, каже да је Радмила, пошто је прошле године, поновила шести разред због изостанака и лоших оцена, редовна и активна на настави, поправља оцене, има и додатну наставу и подршку наставника и школских другова.
ПОДВИГ ДЕТЕТА
Раду Јелић „Вечерње Новости“ су пре две године наградиле Специјалном плакетом за подвиг детета, у традиционалној акцији нашег листа „Најплеменитији подвиг године“. Жири је сматрао да је ова, тада дванаестогодишња девојчица заслужила признање, јер је на своја плећа преузела бригу о домаћинству и болесном оцу.
Извор: www.novosti.rs