Да ли на прави начин у школи и породици учимо младе да воле своју земљу? Позитивно осећање патриотизма се не негује систематски кроз школски систем. У Србији се полако губи култ заставе, ХИМНУ „Хеј Словени“ смо једва дочекали да заборавимо, а „Боже правде“ још нисмо научили.
На утакмицама, кад бодримо репрезентацију, виори се неколико застава, са петокраком, без петокраке, југословенска, српска с грбом и без грба… Немамо ни име за авио-компанију, него још чувамо оно југословенско ЈАТ. Српска академија наука и уметности и даље, ево више од пола века, објављује Речник српско-хрватског књижевног и народног језика, иако је званични језик у овој земљи – српски.
Да ли непоштовање патриотске симболике показује да позитивне емоције према сопственој земљи овде нису укорењене, или је романтичарској привржености народу и отаџбини прошао рок трајања? Треба ли патриотизам да заврши на сметлишту историје, или је време да родољубље рехабилитујемо? Где се учи љубав према отаџбини и шта о њој мисле деца која су се родила уочи октобарских промена 2000. године, када смо, између осталог, хтели да раскрстимо с Милошевићевим поимањем патриотизма?
– Патриотизму данас нигде не цветају руже – каже у разговору за наш лист Слободан Антонић, професор Филозовског факултета у Београду. – Најпре, патриотизму, као солидаристичком осећању, смета доминантна идеологија индивидуализма, а против патриотизма ради и глобализација, која убрзано ствара наднационалне политичке, економске, културне, војне и друге структуре.
Уверен је Антонић да слабљењем националне државе слаби и „идеологија патриотизма“. Ипак, неки интереси још увек се могу задовољити само у националној држави. На пример, нема реалне демократије изван националне државе, каже он, па је ЕУ највише критикована баш због демократског дефицита слабог парламента и неодговорне владе.
– Зато разумна друштва негују патриотизам – на телевизији, у школи, у култури – свуда где се производе и шире друштвене вредности. Нажалост, наши уџбеници често не дају ни минималну основу патриотског васпитања, уплашени да то не буде национализам – објашњава др Антонић.
Листајући уџбенике своје деце за четврти и шести основне, др Бојан Димитријевић, научни саветник са Института за савремену историју, каже да се патриотизам данас не учи у школи као некада, као део идеологије у току одрастања, у школским клупама, војсци, омладинској организацији, свим оним институцијама времена које више не постоји.
– Чини ми се да се позитивно осећање патриотизма, свест да припадате једном народу, једној култури, не дефинише систематски кроз школу. Тај баланс је тешко постићи. Деца су између породице, која је важан чинилац у томе, наставника, којима је на вољу остављено да дозирају ту меру стварања осећања патриотизма, и спољашњих утицаја, телевизије, интернета, улице. А ови последњи могу да одведу на корак од нежељеног.
Димитријевић подсећа да у четвртом разреду деца имају кратак курс српске историје од средњег века до прве половине 20. века. Тек касније, у седмом и осмом разреду, стижу лекције које би могле да рефлектују некакав национални однос.
У учионицама више не висе слике Јосипа Броза. Данас су у школама слике Вука Караџића и Доситеја Обрадовића, Његоша и Филипа Вишњића, Светог Саве, Светозара Милетића… У учионицама за физику Тесла, Пупин, Миланковић, и то поред Ајнштајна, Паскала, Њутна, Марије Кири… У учионицама за историју – Немањићи и Карађорђе. Чини се да деца, ако хоће, у школи могу да науче ко су великани српске историје. О Новаку Ђоковићу нико не мора да им прича.
Милена Бићанин, директорка београдске ОШ „Дринка Павловић“, каже да не постоји државно условљавање, нити било какав притисак да се у школи „учи“ патриотизам.
– Ништа није наглашено. Нити држава инсистира на патриотској симболици. Застава, по закону, мора да стоји на државној институцији. Недавно су нам је украли. Ваљда је некоме била потребна за утакмицу. Купили смо нову – каже директорка Бићанин.
Иако је, у основи, патриотизам-родољубље позитивно осећање према сопственом народу, држави, језику, историји, култури, кроз векове је различито тумачен. За Руса Владимира Даља, лексикографа из 19. века, патриотизам је био „циљ и резултат васпитања младих, љубав према отаџбини“, али за Енглеза др Семјуела Џонсона, век пре, „последње уточиште хуља“. Француз Ги де Мопасан је тврдио да је патриотизам „јаје из ког се легу ратови“, а амерички писац Марк Твен да „патриотизам значи подржавање своје земље увек, а владе – само кад то заслужује“.
У једној од оних рубрика, „рекли су о…“, поред великана светске књижевности, можда ће неко некад уврстити и ону чувену реченицу Драгана Марковића Палме да се „патриотизам у трактор не сипа“. Палма је захваљујући њој постао највећи „еврореформатор“ међу „патриотама“, а та се два појма у српском новоговору, разуме се, искључују.
Занимљиво је да се последњих десетак година од истраживача јавног мњења нико посебно није позабавио степеном патриотизма у Србији. Као да је то у овој земљи остало табутема. Нешто што се не сме и није политички коректно.
У већини западноевропских земаља, Америку да не спомињемо, постоји култ државне заставе и државног празника. Питање части је да на сваки велики државни празник на терасама и балконима, на прозорима станова буду окачене државне заставе. На тај начин се симболизује приврженост држави, нацији, и исказује понос због припадности. У Сједињеним Државама се добар новац обрне управо на кич продукцији са бојама и звездицама америчке заставе од дечијих цуцли и плишаних лутки, до обнаженог каубоја у тесним плаво-бело-црвеним гаћицама са белим звездицама америчког националног поноса, с којим можете да се сликате на Тајм скверу у Њујорку. Код нас таквог култа заставе или химне нема.
Не само да ће се ретко где на приватној кући или стану видети застава, него ни све државне институције, иако им је то законска обавеза, не налазе за сходно да истакну ово државно знамење.
– Живео сам неколико година у Швајцарској и један од најупечатљивијих утисака носим управо из времена августовске прославе њиховог државног празника, Дана Швајцарске конфедерације – прича за „Новости“ архитекта Милан Тамбурић из Београда. – На сваком прозору и балкону истакнуте су тог дана швајцарске заставе. Они то не схватају као обавезу, него као потребу да искажу своју приврженост отаџбини и свој патриотизам. Када сам то причао пријатељима у Србији, један од њих ми је резигнирано рекао: „Када бих окачио заставу Србије на моју кућу, мислим да би после неколико сати дошли да провере скривам ли Ратка Младића“.
А писац Мића Данојлић једном је написао: „Родољуб сам колико се то не да избећи, космополита колико ме свет поштује и прихвата“.
А ШТА ДЕЦА КАЖУ
Деца која су се родила уочи октобарских промена данас имају 11 година и пети су разред основне школе. Разговарали смо са групом њих о патриотизму. Углавном знају да изрецитују српску химну „Боже правде“, научили су је на часу музичког, а знају и боје српске заставе: црвено, плаво, бело.
Воле ли своју земљу? Зашто? Шта им се не свиђа? Шта су о својој земљи сазнали у школи, а шта код куће? Ово су њихови најзанимљивији одговори, који показују да су медији и родитељи посебно значајни за њихову свест о патриотизму.
Реља Ђ.:
– Патриота, то је онај човек који воли своју земљу. Ја волим своју земљу. Ту сам рођен. Ту ми је матерњи језик.
Богдан Ј.:
– У српском, историји, грађанском, учимо како да се понашамо, да волимо своју земљу и да поштујемо нека правила. Исто и код куће, научили су ме да волим своју земљу и свој народ, и свој језик, али да волим и друге. Српски се говори у Србији, Црној Гори, Босни, Хрватској, то је све наш језик, али мало измењен.
Јован М.:
– Сви ти језици су пореклом из данас непостојеће Југославије, то је био један језик док се нисмо поделили, то су све мале измене.
Јулијана К.:
– Волим своју земљу зато што сам навикла на окружење, али не намеравам да останем у њој у будућности, јер не верујем да ћу баш лако наћи посао и да ћу моћи да остварим неке своје циљеве, па ћу највероватније отићи одавде.
Александра Д.:
– Волим своју земљу зато што смо поштен и храбар народ. А не свиђа ми се што је пуно загађено. Прљаве улице, прљави аутобуси. Ми смо први имали златне виљушке. А ови други су јели рукама, нису имали ништа и то су од нас узели. У ратовима и другим косовским биткама. То ме је научила бака.
ЂИНЂИЋ О РОДОЉУБЉУ
Уочи атентата 2003, на свом последњем предавању студентима у Бањалуци, баш о патриотизму и национализму, премијер Зоран Ђинђић је рекао: – Ако погледате Француску, Енглеску, Немачку, Аустрију, ви ћете видети већи степен национализма него код нас. Али то тамо није препознато као национализам. То је патриотизам.
Извор: www.novosti.rs