СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ОМЛАДИНА ИНЗБРУК

СПОЈИ

Парче неба на земљи српској

На годишњицу НАТО бомбардовања – српким светињама на Космету у походе

Записи са ходочасничког пута по Косову и Метохији, на 13. годишњицу НАТО агресије на Србију

У данима дужног подсећања на годишњицу бруталне агресије војне машинерије Северноатланске алијансе на Србију и Црну Гору, у организацији Споне у сарадњи са пријатељима Центра из Београда, група ходочасника из Македоније, централне Србије, Републике Српске и Пољске, била је у походима светим местима на Косову и Метохији.

Уз поклонички обилазак 16 светиња Српске православне цркве у јужној српској покрајини, боравком у неким енклавама на Космету у посети људима, ово путовање је искоришћено и за доставу скромне помоћи, охрабрења и заједничку размену утисака договора за будуће акције помагања нашем угроженом народу на подручје те свете земље.

Група ходочасника из Македоније, из Скопља, Куманова и Речице у цик зоре стигла је на прво одредиште – манастир Бањска на севрном делу Космета. Дочекао нас је отац Данило, једини монах у манастиру – задужбини краља Милутина. Велики српски ктитор ову светињу наменио је себи за гробну цркву и ту је најпре и био сахрањен. Године 1460. мошти светог краља Милутина пренете су у Софију где се и сада налазе…

Први зраци сунца појачавали су плаветнило изнад планина. Праскозорје је искушавало збуњене очи наших људи од којих су неки први пут крочили на тло свете српске земље. Некако чудно збуњени проматрали окружење, упознавајући и групу тек пристиглу из Београда. Договарамо се за план заједничког наставка маршуте обиласка српских светиња по Космету.

Нико из заједничке сада већ велике групе ходочасника, независно на претходна искуства, или прво упознавање, генерацијске разлике и готово намах, сви су се осећали толико блиским као да су годинама били заједно. Неки су тај утисак одмах међусобно поделили охрабрени пред наставак пута. Сви су делили те утиске „специфичних околности, посебног поднебља“, било да се дошло с југа преко Ђенерал Јанковића, Качаника, Приштине, Обилића, Газиместана, па до уласка у јужни део Косовске Митроице, или са севера од Јариња.

Група из Македоније, стицајем околности принуђена је да прође јужним делом Косовске Митровице, будући да је део код места Рударе затворен због постављене барикаде. Тај принудни улазак у подељени град на Ибру води поред оскрнављеног православног гробља, тик уз пругу, па прелазом преко ње, као својеврстан путоказ будућим намерницима и неупућеним путницима, све до уласка у северни део Митровице па до Звечана…

Више је него очито да се у овом делу земљине кугле тешко раздваја световни начин живота од духовног, са том сликом смо и кренули у овај део путешествија, а са још снажнијим потврдама таквих печата се вратили.

Светиње на дохват руке

Следећа дестинација – манастир Девич. Саграђен је 1434. и налази се у дреничкој шуми, пет километара јужно од Србице. Једно од највећих, најозлоглашенијих упоришта албанских терористичких групација из протеклих сурових ратних обрачуна на овим просторима, где је пре доласка НАТО снага живело 200-инак Срба који су се после бомбардовања 1999. – одселили. Манастир је саграђен на месту где се у једној шупљој букви у XV веку подвизавао Свети Јоаникије Девички.

Његовим моштима смо се поклонили. Светињу је подигао деспот Ђурађ Бранковић у знак захвалности за оздрављење своје кћери-девице, по чему је манастир добио име.

Крајем јуна 1999. године, након повлачења српских војно – полицијских снага безбедности са Косова и Метохије и доласка припадника француског контигента КФОР-а, манастир су спалили, опљачкали и потпуно уништили припадници албанске терористичке такозване Ослободилачке војске Косова (ОВК).

У мистичној Србици, данас Скендерају, како га одскора називају тамошњи Албанци, нема живе српске душе сем повучених калуђерица у манстиру Девич.

У окружењу, буквално на сваком кораку, боде очи ратна иконографија ОВК, са спомен меморијалима погунулих терориста, знамењем Албаније, Немачке, САД, па до живих униформисаних парадера, црнокошуљаша са ознакама терористиче ОВК. И у Србици, као и у готово свим местима на Космету под албанском административном влашћу, 24. марта просслављан за Албанце као празник у знак сећања на „почетак бомбардовања Србије“.

У манстиру, очекивано – монахиње су затворене, повучене и разумљиво, с обзиром на сва преживљена искушења, тортуру, бесомучна малтретирања и претрпљене зулуме, нису отворене за јавност…Француски контигент Кфора 2004. их је евакуисао. Сада су ту, посвећене тиховању у служби Богу и српском народу. Богослужбу у храму врше дечански монаси…

Пут нас је даље водио до манастира Гориоч, метоха манастира Високи Дечани, северозападно од вароши Исток. Манастир је саградио Св. Краљ Стефан Дечански и посветио Св. Николи у знак захвалности за исцељење својих „огорјелих“ очију, по чему је манастир и добио име – Гориоч.

У хронологији тешких српских страдања и искушења у овом делу Космета, стоје и записи о злочинима Албанаца над Србима У току Другог светског рата. Албански нацисти користили су ову цркву као затвор и у њој мучили и убијали заточене Србе…

Милошево јунаштво

На путу према светој српској лаври манастиру Пећка патријаршија, сада обезбеђен снагама словеначког дела Кфора, према сведочењу локалних Срба, „више него коректно и доследно у одбрани какве такве слободе“, уверили смо се да иако у Пећи готово и да нема српских душа, у околним селима они истрајавају упркос свим тешкоћана и великим искушењима. Прилазећи светињи, подсећамо се на једног од најхрабријих српских сељака из овог краја, шумара Милоша Ћирковића, у народном спеву већ овековечаног „новог Обилића“, који је у најжешћим окршајима са осионим бандама албанских терориста, није напустио своје огњиште и једини је остао да га брани.

„Чуло се још раније да је око 26. а по некима 20. јуна, од шиптарских зулумћара вјероватно рањен, савладан и уграбљен Милош Ћирковић. Тврде да је 22. јуна требало да напуни 38 година. Посјетисмо и његову кућу у Белом пољу. Нађосмо је спаљену. Зјапи и дими рупа од старог подрума… Тамо гдје је била кухиња, нађосмо мецима, бомбама и пожарима потпуно неоштећену славску икону Милошеву, Светог Алимпија Столпника, Свето Писмо, неколико породичних слика и других предмета, међу којима и гусларску касету о смрти косовског витеза Јована Милачића (полицајац погинуо у селу Преказе)… Нађосмо и Милошев молитвеник, црквене књиге. Испред куће много испаљених чаура. Од Милоша ни трага ни гласа. Веле да је у својој јуначкој одбрани убио више од 18 терориста који су га држали под опсадом и јуришали на њега даноноћно. У каналу испред Милошеве куће отац Миљко и Раде Павловић, који су му доносили храну, избројали су дванаест убијених арнаутских терориста, а пред школом су нађена два запаљена блиндирана возила која су са посадом изгорела…

Из записа Митрополита Амфилохија „Љетопис новог косовског распећа“.Дневнички и други записи (март-август 1999).Његову славску икону и нађене ствари похранисмо у Патријарховом конаку. Будући да тело хероја Милоша никада није пронађено, а да нема ни записа и доказа о његовом скончању, у народу овога краја, посебно межу Албанцима, са страхом се говори о легенди „новог Обилића“…

У Патријаршији

Пећка патријаршија, крај бучне Бистрице, на улазу у Руговску клисуру. Вековима је ту седиште српских архиепископа и патријараха. Од свога постанка у 13. веку, окупљала је учене теологе, врсне књижевнике и обдарене уметнике и сви су они у њој остављали сведочанства о свом прегалаштву. И данас је не само старо средиште српске цркве, већ и место где се чува значајна уметничка заоставштина. Храм је и жива ризница са кивотима српских светитеља под сводовима цркава Пећке патријаршије. Посебна благодат била је могућност поклоњења моштима ктитора Св. Арсенија првог, архиепископа пећког, архиепископа Саве другог, Св. Никодима десетог архиепископа пећког, Св. Данила српског…

Комплекс манастирских цркава је крајем новембра 2008. године офарбан у црвену боју, попут манастирске цркве у Жичи. У разговору са монахињама посебно је интересовање било за утиске људи из Македоније…

Пут нас је даље водио до Дечана, где нас је након Службе дочекала вечера и благословен разговор са игуманом оцем Савом Јањићем. Обезбеђење манастирског комплекса је и даље под више него будним оком припадника италијанског контигента Кфора, који поред редовних дужности посећују и богосложбе у храму. Део италијанских војника који су били на служби у контигенту Кфора, по окончању мандата остао је трајно везан за српску светињу коју су чували, прихвативши и православну веру. Данас постоји и њихова Фејсбук група Амићи Дечани, пријатељи Дечана, где сведоче истину о страдањима Срба на Космету, али и исповедају некадашње властите запаблуде под медијским пресијама Запада, о „крволочним Србима“. Игуман Сава је био захвалан што се не одричемо Космета и што и на овај начин помажемо и сведочимо о историјској истини да је – Косово српско. Посебно је истакао задовољство што је у групи ходочасника било доста људи из Македоније…

Богородичин храм у Српској улици У Ђаковици је слика посве нереална. Јака симболика, специфика, пепео и прах тешких разарања и даље видљив.

Кроз Ђаковицу се не може, није безбедно – пешице, наравно „ако си православне вере“. То најбоље знају и о томе најупечатљивије сведоче једине преостале Српкиње у новом мнанстриерском комплексу, смештеном у некадашњој – „Српској улици“. Манастир је данас једина српска кућа у Ђаковици -порта цркве Успење Пресвете Богородице. На месту где је 2004, црква била запаљена од стране албанских хорди, подигнут је нови храм – нови дом у коме живе једино преиостале четири старица, српске хероине.

– Ово је света земља, свака стопа света. Испуњена црквама. Ту је 366 призренских цркава, у сваком месту, селу постоје богомоље. Само уз нас присутне православне могу опстати ови људи који сада насељавају Космет. Без нас никако – говори нам старица, игуманија мати Теоктиста.

На питања „мати, помаже ли Србија“, тихо и одмерено одговара – „није ни Србији лако“, па „где ће још и нама да помаже – тешка су искушења земљу задесила, али, најважније је да човек има вере“. И, одмах одважно додаје – „не оскудевамо“.

Подсећа нас на њено памћење када су „наше Ђаковке долазиле у народној ношњи у Цркви на службу“. Свака је српска кућа имала икону свога свеца, крсне славе, кандило, и најсиромашнији су доливали по мало уља…“Молите се децо Богу свевишњем, без њега смо изгубљени, а с вером у Бога увек спасени“, саветује нам на поласку.

Ту су и Јоанија, Васиљка и Надежда Исаиловић која збори да су јој баш ту сахрањени и деда и прадеда…
Ове преостале четири Српкиње из Ђаковице заједно су од 1999. године. Не жале се, веома скромно живе од помоћи протераних Ђаковчана и бриге братства манастира Дечана.

Службу врши отац Петар из Дечана, а звоно са ове богомоље се чује „у седам ујутру и у шест послеподне“, у потпуном албанском окружењу. Усред Ђаковице – забрањеног града за Србе. Раније су се о старицама бринули припадници снага Кфора, сада их штити – капија, висока ограда и један полицајац Албанац – такозване Косовске полициске службе.

Уверавамо се у сурову реалност и пратимо знакове етничке супротности, нескривене нетрпељивости видљиве чак и у погледима. Не „штите“ нас ни косовске, ни македонске регистарске ознаке на возилима. Крећемо се простором без строгих правила, али са јасним забранама за Србе. Једина некадашња Српска улица у Ђаковици, данас носи назив Теута Јашари… Полазимо, назад у сурову реалност покрајине. Испред врата порте, на улици нас поново дочекује полицајац Албанац задужен за обезбеђење једине српске свете оазе у Ђаковици.

„Амор“ у песми

Увелико увучени у ноћ – стижемо у Ораховац. Нови обриси метохијског поднебља, карактеристичне сада нарушене старе архитектуре, „неравне вароши“, или „баште рајске“ како збори песма. Улазимо у лавиринт контрадикторности, подела, иако је сада уклоњена некада развучена бодљикава жица, за раздвајање, боље рећи затварање још мало преосталих Срба. Сада је уместо тога, поделе осликавају спаљене српска кућа, гареж похараних православних домова Срба. А и то мало преосталих достојанствено истрајавају у метохијској колевци српства“…

У кафани „Амор“. Као да смо се ко зна колико пута раније виђали, као да се знамо одавнина, присно улазимо у дружење, онако – рођачки. Сетно, но, одважно, распаљује се – песма, бакља…

Води нас хармоником Гавра Кујунџић. Из мелодије у открива нам се да је баш он аутор многих музичких бисера метохијског краја…Мешају се ту осећања, стара предања, уз гласно признање многих из групе „како ништа не знамо о Космету“ и овој нашој баштини. Неки објашњавају „оправдање“ што су ето баш сада први пут крочили на Космет, где, ево у тој чаробној ноћи сви заједно упознајемо „ово парче неба на земљи“.

После конака у Великој Хочи, са слатким бременом снажних утисака, ново јутро доноси освежење и различита осећања. Одвајамо тренутке за уживање у пријатном амбијенту пролећем још непробуђене природе, у мартовском пејсажу, шумске колоритне раскоши, шарениша предела изнад Истока, Гориоча…

Јутарња служба у суботу у царском граду Призрену, у саборном храму Св. Ђорђа. Осокољени и додатно надахнути, уз благослов епископа Рашко – призреднског Теодосија, обилазимо најпре Богословију, па градом насеља Поткаљаја…

 У граду сада живи 20-ак Срба и од раније нам знана девојчица – Милица. Одозго из Храма Христа Спаситеља – пуца велиачанствени поглед на Призрен.

И видљиве трагове нечовештва, невере, вандализма, гарави трагови пиромана. Иза тога су они други трагови протеривања Срба. Без даха смо у оскрнављеном храму Богородице Љевишке, доле у другом делу града…Ћутке силазимо обилазимо комплекс древних Св. Архангела…

На повратку, и у манастиру Драганац, где смо се заједнички молили са оцем Иларионом, па потом и у Грачаници, навирале су нам све јаче емоције. А у путу нам је жагор све слабији. Као да је свако за себе – у себи, као молитву, већ почињао са „пребирањем утисака“…

Косово – најскупља српска реч. Изговара се са дубоким уздахом. Осећамо то и сами на повратку, сваки са својим уздасима, без правила. Космет живо чудо на земљи…

Милутин Станчић

Извор: www.srbi.org.mk

Поделите овај чланак на друштвеним мрежама

Facebook
Twitter
LinkedIn