Интервју са Н. Неђићем о Задужбини, објављен на интернет порталу Српска.Ру
Српско дрштво Задужбина постоји у Љубљани свега четири године. За свој род учинили су много више него нека вишедеценијска слична удружења у дијаспори. Задужбинаре посвећено и без предаха! Њихова мисија је национална, патриотска, хуманитарна. До сада су, уз помоћ пријатеља, организовали бројне акције посвећене Србима на Косову и Метохији. Скоро сви Задужбинари млади су људи, каже нам Немања Неђић (28) апсолвент на љубљанском Економском факултету, један од оснивача Задужбине и Фондације за српски Космет у Љубљани.
Почетак нашег деловања може да се веже за учешће наших чланова у организацији протестног митинга у Љубљани у марту 2008. године. Иако тада нисмо били званично организовани у друштво, успели смо својом упорношћу да дамо велики допринос организацији и одржавању протеста против признања терористичке државе на Светој српској земљи од стране Републике Словеније. Између осталог, организовали смо и протестну шетњу кроз централне улице Љубљане у којој је учествовало стотине младих људи, са транспарентима “Косово је Србија”, а затим смо се прикључили нашем народу испред православне цркве у Љубљани, где је било централно место протеста. Упутили смо јасну поруку да се српски народ никада неће одрећи Косова и Метохије. У жељи да конкретно помогнемо браћи на Космету, на Васкрс 2008, са благословом нашег пароха љубљанског свештеника Перана Бошковића, основали смо Хуманитарну фондацију За српски Космет, која је претеча данашњем друштву Задужбина. Поред прикупљања добротворних прилога и информисања људи о нашим активностима, направили смо блог, урадили мајице и налепнице, све са циљем да се сакупи што више прилога и да се наш народ анимира и активније укључи у борбу за српски Космет, али и да кажемо истину о дешавањима у нашој јужној покрајини.У почетку смо се определили искључиво за сакупљање новчаних прилога, због проблема приликом преласка границе, који су настајали када год смо из Словеније за КиМ носили помоћ у гардероби, храни. Тако је било до 2008. Касније је све кренуло својим током. Постављали смо наш штанд на многим местима, где год је неко српско друштво организовало манифестацију, и окупљао већи број гостију. Сакупљали смо новац, а потом смо га да испоручивали директно, без посредника. Можда треба да се зна да све трошкове превоза, смештаја и свега планираног и непланираног плаћамо ми сами – прича Немања Неђић о мисионарењу Задужбине.
Првих годину дана рада, напомињете, обележава искључиво хуманитарни рад, да би од марта 2009. кренули са новим активностима.
Нове акције су имале за циљ очување идентитета, националних вредности и буђење националне свести. Обележили смо десет година од почетка НАТО агресије на нашу Отаџбину и тада полако почиње да се гради име Задужбине, а Фондација постаје битан део целе наше идеје. Обишли смо Бања Луку, Крањ, Копар, Трст, Београд, Нову Горицу, Беч… мисионарили. Представљали смо рад Задужбине и сакупљали прилоге. Са великим задовољсрвом истичем да су наше активности редовне, као и одласци на Космет, а све више младих људи се прикључује Задужбини, видећи у њој снагу и одлучност у свему што се ради, као и истрајност и искреност на сваком нашем кораку. Организујемо пројекције филмова (Отето Косово, Опстати у Призрену, Свети Владика Николај, Срби-народ који нестаје…), трибине са различитим темама (Од Јадовна до Јасеновца, Опстанак српске породице, Косово између наде и барикаде…), промоције књига (Чувари Космета, Говори српски да те цео свет бомбрадује, Билогора и Грубишно поље 1941-1991…), наступе музичких састава (Источник, Косовски божури, Брђанке, 357…), хуманитарне турнире у малом фудбалу, песничке вечери и још много других малих и великих манифестација. Истовремено смо ширили мрежу са српским родољубивим организацијама и поједницима, јер је српска интеграција наш приоритет!
Како функционише Задужбина?
На нашим редовним састанцима договарамо акције и разматрамо идеје и пројекте које су од значаја за наш народ и које треба реализовати. Наша организација је специфична, сви смо активисти Задужбине не желимо чланство на папиру, већ младе људе од којих може увек да се очекује много тога доброг и племенитог, и који неће стати када наиђу на прву препреку.У Задужбини смо дошли на идеју да спојимо образовни и племенити рад, али тако да свака наша активност, коју спроведемо у дело, има хуманитарни карактер. Организовањем различитих трибина, предавања, пројекција филмова, музичких наступа, фудбалских турнира, песничких вечери, промоција књига, обилазака културно-историјских споменика, наших стратишта Јадовна, Јасеновца, као и мноштва цркава и манастира, желели смо да подигнемо ниво националне свести просечног Србина у Словенији, а да се у исто време помогну наша угрожена браћа на Косову и Метохији. На тај начин смо спојили лепо и корисно и увидели да једино тако можемо да дамо свој допринос нашем народу и Отаџбини. Бројне активисте имамо у Србији, Републици Српској, али и широм Европе, а Словенија је језгро.
Стиче се утисак да сте квалитетно, у организационом смислу, повезани са српском дијаспором.
С обзиром на број наших људи који живе у Словенији можемо отворено да кажемо да можемо много више, али је ту велики проблем у недостатку свести, али то покушавамо да променимо. Велики број српских друштава функционише у Словенији, али утисак је да су сами себи суштина и да мало раде на кључним стварима за очување националног идентитета, као што су неговање језика, писма, историје, а још мање са конкретним проблемима у којима се наша земља и наш народ налази. Задужбинари личним примером показују како млади људи могу да понуде много више од самог играња и певања, иако поштујемо и тај вид активности. Са многим друштвима по Словенији повезани смо и трудимо се да што више сарађујемо јер је Задужбина удржење саборног типа. Што се тиче остатка Европе, са нашим пријатељима и истомишљеницима (Срби за Србе, Споји Инсбрук, Немањићи Тићино, Радости моја Штутгарт, Српска информативна платформа Беч) направили смо Сабор српских удружења, принцип рада из Словеније пренели смо и на шире подручје и на тај начин успели смо да координишемо заједничким снагама наше акције.
Шта је Косово и Метохија за вас и за Задужбину?
Косово и Метохија је све што јесмо, непрекидна молитва, непресушан извор мотивације, бол који никад не престаје, пример незалазне светлости, све у једном!
Колико је Космет битан у очувању српског националног бића, поготово данас?
Србија без Космета нема перспективу, колико год се неки трудили да нас убеде у супротно. Нама је толико битно Косово и Метохија да смо спремни све да жртвујемо како би остало тамо где му је једино природно место, у срцу Србије и сваког Србина. То је наша дужност према свим нашим прецима, према светом цару Лазару, јер ми смо његов народ. Ово је питање око кога нема преговора!
Колико сте хуманитарних акција до сада организовали, и колико их је било посвећено Србима на Косову и Метохији?
За непуне четири године реализовали смо петнаест великих хуманитарних акција, од тога једанаест на Космету, две у Крајини и по једну у Републици Српској и у централној Србији. Новчана помоћ која је подељена је тачно 50. 080 евра. Поред тога подељено је још мноштво беле технике, играчака за децу, гардеробе, хране, књига. Поред угрожених породица уградили смо нас и наше приложнике и у неколико цркава и манастира са прилозима који су помогли обнову светиња или набавку богослужбеног материјала. Исто тако неколико пута су набављане намирнице за народне кухиње. Задње акције биле су крајем децембра 2011. и почетком јануара ове године на Космету и у Републици Српској, и новчана вредност испоручене помоћи је 6.930 евра, као и нешто технике (рачунари, касетофони…), и неколико пакета прехрамбених намирница, пуно слаткиша и играчака за децу и торби гардеробе.
Шта је оно што вас мотивише да будете „задужбинари”?
Наш мото и слоган, који је иначе наш заштитни знак, речи су Св. Владике Николаја Жичког и Охридског: „Ако си прави Србин мораш бити задужбинар. Помисли дакле, шта си до сада учинио за душу своју, и пожури да учиниш што више можеш, јер је душа виша од свега. Ако не можеш подићи цркву, можеш оправити чесму, посадити дрво украј пута, и гладнога нахранити, жеднога напојити, кандила у цркви запалити, или поклонити се светим ћивотима по нашим светим манастирима. Има сто начина да постанеш задужбинар. Изабери који хоћеш и можеш.“
Које сусрете са Србима са КиМ никада нећете заборавити?
Сваки наш одлазак на наше Косово и Метохију, али и у Крајину и било који многострадални крај где наш народ живи, оставља дубок утисак на све нас и чини да будемо много бољи људи и помаже нам да утврдимо нашу веру. Показује нам шта су праве вредности и какву раскошну лепоту чува наш народ у себи, иако му није лако. Сваки досадашњи одлазак међу наше људе је прича за себе, почевши од сусрета са нашом браћом у Звечану и Митровици, преко Грачанице, Новог Брда и целог Косовског Поморавља, до Штрпца и Брезовице, царског Призрена, Метохије са својим гетоима и са нашим светињама. Тешко је све набројати јер је толико сусрета било који су са сузама започињали, а са осмехом се завршавали. Поменућу само нека села и градове где смо помогли нашу браћу: Косовска Витина, Бинач, Могила, Клокот, Шилово, Грнчар, Врбовац, Милошево, Беревце, Брезовица, Призрен, Ораховац, Ђаковица, Осојане, Кош, Дугоњево, Ново Брдо, Дреновац, Видање, Црколез, Угљаре и још много других, а планирамо још више, у периоду који је пред нама. Посетили смо све наше активне манастире, а симболично смо помогли манастире Девич, Зочиште, Драганац, Архангеле, Дечане, Будисавце, Бањску.
Да ли постоје српске патриоте, које помажу финансијски, али не траже јавну захвалност. Шта рећи о таквим личностима?
Ми смо управо око себе сакупили такву структуру људи. Особе којима није битна лична промоција, који осећају муку нашег српског народа и који знају да је њихова дужност да помогну и све то доживљавају као нешто најнормалније. На то смо највише поносни, и стекли смо поверење наших приложника, што нам даје снаге да још одлучније наставимо са нашим акцијама.
Према вашем сазнању у којим косметским гетоима је најтеже, и где су Срби тренутно најугроженији?
Плашим се да долази време када ће свима бити једнако тешко. Ми смо Косово и Метохију обишли уздуж и попреко и ретка су села у којима нисмо били, али и поред тога, не бисмо се усудили да кажемо где је најтеже. Чак и у срединама где је наш народ у већини видели смо и обишли много угрожених породица. Можда су најбољи пример народне кухиње, да би се видело где су људи најугроженији. Али ни то није правило, с обзиром да има крајева где нема услова а ни средстава да се народна кухиња постави. Апелујемо на све који буду читали овај текст да је највећа помоћ нашој браћи и сестрама када они виде да нису заборављени, када их неко обиђе, поготово млади људи као ми. То је највећа помоћ за њих, зато молимо све да се самоорганизују, да помогну колико могу и да буду што чешћи путници на нашем Космету. Знамо да са нашим радом нећемо ником моћи да решимо неко битно животно питање, али оно што је у нашој моћи итекако морамо да урадимо, а то је да прича о Косову и Метохији никад не престане! Константно подсећање у свему што радимо, непрестани обиласци, сакупљање прилога на што више страна, мало по мало, то је оно што је у нашој моћи и наравно, можда и најбитније, непрестана молитва.То све, када се обједини, једини је пут у тешким временима која долазе.
Ви анимирате и Србе по свету, али претпостављам да је ваша хумана мисија и да окупљате и наше стране пријатеље!
Наша жеља је да укључимо све оне добре људе, праве хришћане, који желе да помогну и ту се не ограничавамо само на наш народ. С обзиром да је велика већина нас управо у Словенији, можемо да кажемо да је одазив Словенаца био за сада симболичан, али ми смо и са тим задовољни. Циљна група су нам ипак наши Срби, јер они су ти који треба да осете када треба помоћи ближњем свом, тако да смо све напоре уложили управо у анимирање наших људи. Редовни приложници Задужбине су људи који долазе у нашу цркву, али многи други. И све генерације, и млади и стари, родом из различитих крајева, из свих српских земаља, којима је Српство у срцу.
Које је основно правило у раду „Задужбине”?
Вера у боље сутра, честитост, с обзиром да се доста ради са новцем, сачувати образ по сваку цену и бринути о ближњем свом. Ми смо једна велика породица и само на таквим принципима можемо да опстанемо и као друштво, али и као држава.
До када ће „Задужбина” по српском Космету задужбинарити?
Задужбинарићемо све док Призрен поново не буде ослобођен. То је крст који је наша генерација понела и даћемо све од себе да ниједна жртва наших предака не буде узалудна и да покажемо и докажемо да смо их достојни.
Разговарала Биљана Живковић
Преузето са: Српска.Ру
