Село Бистрица код Петровца на Млави чува успомену на нашег првог олимпијца. Редов Драгутин Томашевић пре сто година наступио на Олимпијским играма у Штокхолму.
Пре читав један век, крајем марта 1912. у Београду је одржана маратонска трка за квалификације на Олимпијске игре у Шведској, на којима је први пут у историји требало да учествују и спортисти Краљевине Србије. Интересовање јавности било је огромно. Народ се окупио дуж стазе дуге 33 километра, од Обреновца до Кошутњака, да види ко ће бити први српски олимпијац. У квалификацијама, на којима је учествовало 97 спортиста и аматера победио је редов 18. пешадијског пука Драгутин Томашевић.
– Мој деда Драгутин је том победом постао први српски олимпијац. Пре тога био је познат као човек који се тркао са возом „ћира“ од Петровца до Пожаревца и победио. У пролеће 1909. после претрчаних 40 километара стигао је на циљ неколико минута пре захуткале машине, на одушевљење свих путника. Као атлетичар имао је резултате за златну медаљу на олимпијском маратону и зато је био у центру пажње и европске спортске јавности – прича Драгутинов унук Радиша Рајковић у спомен-соби првом српском олимпијцу у његовом родном селу Бистрица код Петровца на Млави.
Радиша каже да је од мајке слушао да је Драгутин још као дечак био бржи од бициклиста и локалних спортиста.
– Десет пута је побеђивао на трци Обреновац – Београд. Ујак Тимо код кога се преселио у Београд и запослио као трговац, желео је да се он озбиљно бави спортом, па је Драгутин као одличан гимнастичар и атлетичар учествовао на свим такмичењима које је организовао Српски олимпијски клуб – преноси породична сећања унук Радиша, док показује дедине фотографије из младости. Јер Драгутин Томашевић је и имао само младост. Погинуо је 1915. године у 25. години живота у јуришу на непријатељске положаје. Сахрањен је на сеоском гробљу са олимпијским одличјем из Штокхолма.
– Уз руку Пјера де Кубертена, председника МОК-а, добио је медаљу за учешће на играма – прича унук Радиша и показује фотографије високог и витког момка, са танким брковима. – Био је члан витешког друштва „Душан Силни“ и Соколског друштва. Мајка и отац су га лично спремали за дуго путовање возом преко Будимпеште и Немачке до Шведске. За пут на прву српску олимпијаду спаковао је чак три кофера. У једном су били његов дрес са обележјем Србије, затим копачке за трчање и српска застава.
Олимпијско такмичење се, међутим, претворило у праву драму за младог Томашевића. Драгутин је прво повредио палац на нози и одустао од трке на 10.000 метара. Потом га је завела једна млада Швеђанка, водич у олимпијском кампу, па је он за њом изгубио главу. На крају су конкуренти, када су видели да Драгутин има најбоље време на тренингу, покушали да га елиминишу са стазе.
– У мензи за спортисте, када је Драгутин наручио кабезу, кувар му је ставио прашак у пиће, али је конобарица то видела, просула сок и рекла му: „Србине, немој ништа да пијеш!“ На самој олимпијској стази Томашевић је између 62 маратонца одгурнут у јарак и држан тамо док не прођу фаворити.
Ову причу је унук Радиша Рајковић чуо од своје мајке Милице.
– Мој деда је упамћен и као храбар војник. Када је мобилисан у Први Светски рат, принц Ђорђе Карађорђевић, који је био његов друг, хтео је да мог деду распореде у спортски батаљон, али је он тражио пушку да се бори за слободу своје браће и сестре. Приликом обдукције, лекари су открили да је имао два срца – једно велико и једно мало. И зато је вероватно имао сјајну кондицију – открива унук Радиша Рајковић.
СЕЛО ЧУВА УСПОМЕНУ
Милица, Драгутинова снаха, сачувала је торбу коју је Томашевић носио на Олимпијаду, фотографије, али и златни прстен са црвеним рубином који је добио од Владе Србије. Све то је део поставке спомен-собе у селу Бистрица. У селу постоји и спомен-чесма посвећена првом српском олимпијцу, а у Петровцу на Млави споменик и спортска хала, која носи његово име. Сваке године општина организује Меморијалну трку у којој трче професионалци и аматери.
Извор: www.novosti.rs
