Српски | Deutsch

СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ОМЛАДИНА ИНЗБРУК

СПОЈИ

У ЧАСТ ПРЕЋУТАНЕ ХЕРОИНЕ ИЗ ИНЗБРУКА

Аутор: мр Владимир Влајић, један од оснивача СПОЈИ-а и главни уредник часописа „Споји!“

Овим писаним сведочанством желео бих широј јавности, а првенствено читаоцима часописа „Споји!“ на једном месту сажето да предочим, како смо ми, из Српске православне омладине Инзбрук (СПОЈИ), сазнали за Диану Будисављевић (девојачки Обексер) и шта смо потом чинили како бисмо њен лик и дело отргли од заборава, али и да се озбиљније позабавимо културом сећања, коју смо на самом почетку свог рада поставили као један од циљева нашег деловања, али хајде да кренемо редом…

 

ПРВИ СУСРЕТ СА „СРПСКИМ ШИНДЛЕРОМ“

Први пут када сам сазнао за једну Аустријанку по имену Диана Будисављевић, која је спасила на хиљаде деце из логора усташа током Другог светског рата, било је на пролеће 2010. године. Тада смо имали паузу на факултету, па сам искористио прилику да за Васкрс будем у Србији код моје бабе и мог деде у Великом Лаолу покрај Петровца на Млави. Сећам се врло добро како сам једног јутра прелиставао Вечерње Новости у којима је писало о Диани Будисављевић, чије је девојачко име Обексер. Одмах ми је за око запала слика на којој су били Диана и њен супруг Јулије са децом, а потпис слике био је „Диана са породицом у Инзбруку“. Чињеница да је Диана Аустријанка из Инзбрука ме је потпуно оставила без речи, а у тексту је писало да је Диана рођена 15. јануара 1891. године у Инзбруку где је одрасла и након завршене средње школе започела обуку за медицинску сестру у Општој болници у Инзбруку, где је и упознала Јулија Будисављевића, пореклом Србина из Загреба, за којег се 1917. године и удала. Две године касније, 1919, селе се у Загреб, у главни град данашње Хрватске, где је др Будисављевић радио на Медицинском факултету.

Такође сам могао да прочитам да их је тамо затекао и Други светски рат и оснивање Независне државе Хрватске (НДХ) после слома Краљевине Југославије 1941. године. Усташки режим под Антoм Павелићем имао је за циљ да доследно служи Трећем Рајху, те су им циљеви били да искорене све не-хрватско у земљи. Тако су главна мета постали Јевреји, Роми и Срби, а православна породица Будисављевић, иако угледна не само тада у Југославији, већ и историјски уназад гледано, била је у великој опасности да и сама постане жртва немилосрдног фашистичког режима. Међутим, када је Диана сазнала шта се дешава у логорима и да су у тадашњој НДХ постојали можда и једини логори смрти за децу у читавој окупираној Европи, покренула је акцију спашавања деце и са својим помоћницима спасила хиљаде српске православне деце од сигурне смрти.

У тексту Вечерњих Новости се наводио број од преко 12.000 деце, неки други извори наводе преко 7.500 деце. Тек скоро сам сазнао да је Диана евидентирала преко 12.000 деце у логорима, а да је око 7.500 на крају могла да спаси. Вечерње Новости су писале у том првом тексту да је Диана спасила српску, јеврејску и ромску децу, мада смо касније сазнали да је спашавала српску православну децу, како и сама наводи у њеном дневнику, који смо касније такође добили и прочитали. Разлог тога био је што је на самом почетку акције помоћ слала преко Јеврејске верске општине и то опет српској православној деци у систему логора Јасеновац, што је била препорука саме јеврејске заједнице која се бринула о јеврејској деци, а о српској нико није. С друге стране, како смо касније сазнали и од Музеја жртава геноцида у Београду, су Роми као етничка група у НДХ хапшени у групама и најчешће тако и страдали, што опет потврђује да је Диана спашавала српску православну децу. Оно што је могуће да се догодило, јесте да је спасила и неколико ромске деце, јер православни Роми по имену и презимену носе српска имена и припадају српској православној вероисповести. А Диана је хиљаде српске православне деце спасила тако што је њихове слике и белешке о њима записивала у опширној картотеци с циљем да преживеле мајке после рата могу да нађу своју децу.

У том првом сусрету са Дианом кроз вечерњи лист Новости могао сам да прочитам да се 1972. године вратила са њеним супругом Јулијем у Инзбрук, где је становала на адреси Анихштрасе 24, све до њене смрти 20. августа 1978. године, што смо касније могли и да потврдимо кроз изворе градског архива Инзбрука.

Све ово, да је постојао неко, и то из нашег града Инзбрука, који је спашавао српску децу, деловало је неописиво нестварно а у истом тренутку тако надоуливајуће. Одмах сам писао мојим саборцима о томе шта сам прочитао и дао предлог да морамо да покренемо иницијативу како би се наш град Инзбрук својој ћерки одужио на доследан начин.

 

ИНЗБРУК ЗА ДИАНУ

Вративши се у Инзбрук, после Васкршњег распуста, договорио сам се са тадашњим Управним одбором СПОЈИ-а да се састанемо и размотримо начине на које бисмо могли да покренемо праве потезе како бисмо више сазнали о овој храброј жени, као и да њено дело постане познатије. Разлог што се после Другог светског рата није чуло за њу је чињеница да су јој комунистичке власти Друге Југославије под Јосипом Брозом Титом одузеле картотеку у којој су била записана деца, а зарад очувања лажног мира и „братства и јединства“ није се говорило о злочинима која су почињена током непрегледног и компликованог Другог светског рата на Балкану.

Како смо тада били тек на почетку свог рада, јер смо основани 12. априла 2009. године, нисмо ни имали много контаката у граду Инзбруку, са којима бисмо могли нешто да покренемо, али нам је прва идеја била да покренемо иницијативу за постхумно одликовање Диане Будисављевић од стране града Инзбрука. Тако сам у мају 2010. године ступио у контакт са нашим тадашњем чланом, Марком Милорадовићем, који је политички одувек био активан а којег знам још из школских дана. Сећам се нашег првог састанка када сам му показао исечак из новина о Диани. Ни он није остао равнодушан и одмах се сложио с идејом нашег Управног одбора да покренемо иницијативу за постхумно одликовање. Често пута смо се након тог првог састанка састајали и разматрали најбољу могућност. На крају су сви знакови указивали на господина Хелмута Муига, тадашњег председавајућег Социјалдемократског покрета ослободилаца Тирола (СДПОТ), који се такође бави културом сећања и неговањем антифашистичког духа.

Марко ме је упознао са господином Муигом са којим смо се први пут састали на адреси Салурнерштрасе. Први утисак је био да је строг и помало неповерљив, али праведан. Њему смо објаснили причу коју смо прочитали и идеју коју намеравамо да спроведемо, заједно са његовим покретом. Господин Муиг је био изненађен сазнањем о Диани Обексер, али своје одушевљење није одмах показивао. Но, није ни одбацио нашу добру вољу и предлог, те је почео да истражује по архивама града Инзбрука, а колико знам др Лукас Моршер му је много помогао, као и уопште допринео целокупној ствари поводом сећања на Диану Будисављевић касније. Они су најзадуженији за то што смо сазнали и за зграду у којој је Диана провела своје детињство – за Обексер-Хаус у најпознатијој пешачкој зони у покрајини Тирол а у самом центру њеног главног града. Тако и да је Диана пореклом из једне угледне трговачке породице која је већином живела у строгом центру Инзбрука. Био је то невероватан осећај, да смо све време шетали поред њене родне куће и ходали улицама где је њена породица живела и којима је и она ходала, и колико људи туда пролази, а да ништа не зна о њој. Сматрали смо то великом неправдом коју смо желели да променимо.

Поред иницијативе за постхумно одликовање о којој смо и даље расправљали којим путем би најбоље било да је упутимо граду заједно са СДПОТ-ом, договорили смо се да испитамо могућности постављања спомен-плоче на Обексер-Хаусу или на згради у којој је Диана живела до њене смрти после повратка из Југославије. Господин Муиг се и по том питању много залагао и проверавао све могућности, и када нам се учинило да ће бити могуће поставити плочу на Обексер-Хаусу, у којем се данас иначе налази и књижара Тиролија, јер је тадашња власница зграде потврдно одгворила на писмо господина Муига, све наде су пале у воду када је она након само пар недеља из непознатих разлога променила своје мишљење.

Но то нас није обесхрабрило и одлучили смо сву снагу да уложимо у иницијативу за постхумно одликовање, тако да смо после више састанака, преписки и телефонских разговора, коначно дошли до предлога текста, који смо уз помоћ Марка Милорадовића и огранка Социјалдемократске партије Аустрије (СПОе) за Инзбрук почетком 2011. године упутили Скупштини града Инзбрука. Није било ни мало лако, поготово када узмемо у обзир да смо и од једног дела Дианине породице наишли на отпор. Када је један њен директан потомак чуо да смо покренули иницијативу за њено постхумно одликовање добио сам у једном тренутку мејл с молбом да обуставимо све, јер се сматрало да бисмо тиме запоставили све њене сараднике и помоћнике. Међутим, ми смо сматрали да ће управо кроз Дианино одликовање и њеним помоћницима бити одата вечна почаст и да ћемо тиме и њих отргнути од заборава. На крају је Скупштина града Инзбрука у септембру 2011. године једногласно усвојила предлог о постхумном одликовању и донета је одлука да ће Диана постхумно бити одликована Орденом другог степена града Инзбрука. Тај акт о доношењу одлуке постоји у граду Инзбруку, али нажалост по правилу особа и званично важи као одликована тек по уручивању ордена, а то се до дана данашњег још није догодило, јер за сада нико од њених директних потомака није био спреман да прими орден у њено име. И даље полажемо све наде у то да ће неко смоћи снаге и примити орден града Инзбрука, јер су Диана и сви учесници њене акције то заслужили. А када се то деси, званично ће од стране града Инзбрука то бити и објављено. До тада остају новински чланци који сведоче о одлуци коју је донео Дианин град у част своје ћерке.

Од одлуке Скупштине града да Диану постхумно одликује прошло је неколико месеци па скоро и годину дана у којима се није много догодило по питању преузимања ордења, али ни по питaњу наставка ове иницијативе, како би се у међувремену град заувек одужио својој племенитој Диани и неким јавним видљивим местом. С друге стране, радило се на другим активностима како би се одржало сећање на Диану. Ипак, требало је покушати да се дође до решења како би Диана и њени сарадници на неком видном месту заувек били „на видику“ јавности. Тако смо се, опет преко Марка Милорадовића, упознали са Софијом Рајсекер, која је тада, 2012, постала чланица Савета за културу града Инзбрука. Ако се добро сећам упознали смо се на неком од бројних догађаја, а највероватније на једној од Антифашистичких шетњи кроз Инзбрук. Са Софијом и Марком смо причали како би било добро да се бар нека улица именује по Диани, верујући да ће ипак орден неко од Дианине породице примити. Именовање улице било би ипак нешто трајно и увек видљиво. Из разлога што у Инзбруку тада није било много слободних улица, а већ је постoјала улица посвећена Михаелу Обексеру, Дианином деди, у малом месту Иглс, које је како смо касније сазнали он и основао у 19. веку. Ствар је била у томе што Иглс правно припада граду Инзбруку, те не би било практично да постоје две улице по истом или сличном називу, а у Савету за културу су били мишљења да би улица која носи презиме „Будисављевић“ била претешка за изговарање за већинско становништво овог поднебља. На крају је одлучено да трг испред Универзитетске цркве у самом центру града Инзбрука, одмах прекопута Финансијске управе града, треба понети назив „Трг Диане Обексер-Будисављевић“, а званично именовање било је заказано за 2013. годину. До обрта је међутим дошло, када је преминуо стари бискуп Штехер, крајем јануара исте године. Пошто је он такође био велики хуманитарац, а место испред цркве би више приличило њему, одлука је само пар дана пре првобитног именовања по хитном поступку промењена, тако да данас у Инзбруку испред те цркве можете наћи „Трг бискупа Рајнхолда Штехера“.

Били смо тада помало и разочарани што коначно није дошло до видљивог резултата иницијативе коју смо покренули 2010. заједно са СДПОТ-ом, али нисмо изгубили веру у то да ће једног дана доћи на ред нешто још боље и одговарајуће, нешто што приличи овој јединственој хероини и можда и најхрабријој жени 20. века. Прошло је поново пар месеци, ми  смо за то време планирали и спроводили друге активности на пољима на којима је активан СПОЈИ, али и оне везане за Диану и нисмо превише запиткивали наше пријатеље из градских власти по том питању. Богу хвала, па ни Савет за културу града Инзбрука није престао да тражи решење како би се Диани Будисављевић ваљано одужио. Тадашња градоначелница Инзбрука, мр Кристине Опиц-Плерер, била је и председавајућа тог градског одбора. Управо она је предложила да градски дечији вртић, који ће бити изграђен у новом градском насељу „Кампање Ареал“ у источном делу града, треба да носи назив вртић Диане Будисављевић. Одлука је у Савету за културу донета у јануару 2014. године. Од тада, колико је мени познато, због неких компликација у изградњи новог насеља, ни вртић још није изграђен, али су и тадашња градоначелница, али и тадашњи председавајући Савета за станове, интеграцију и друге ресоре, мр Герхард Фриц, у више наврата јавно говорили о одлуци о именовању вртића, те се надамо да ће и он са све натписом „Диана Будисављевић“ ускоро угледати светлост дана.

Ова одлука о именовању градског дечијег вртића по Диани можда није директно иницирана од Социјалдемократског покрета ослободилаца Тирола и СПОЈИ-а, али је ми видимо као крајњи резултат наше иницијалне и почетне иницијативе, коју смо 2010. заједничким снагама покренули и то као једни од првих, ако не и први у Аустрији. Можда се неки неће сложити да смо СДОТ и СПОЈИ покренули први домино каменчић у ланцу дешавања за очување сећања на Диану Будисављевић у Аустрији, мада резултати и бројне активности и поред ових већ главних поменутих сведоче о томе.

 

ДИАНИ У ЧАСТ

У тренутку када сам сазнао за Диану Будисављевић преко новинског чланка до конкретног покретања иницијативе ми смо покушавали да нађемо трагове неких активности везаних за Диану, која су у Тиролу и Аустрији можда била покренута или спроведена у дело до тада. Једино што смо могли да нађемо био је чланак из гласила града Инзбрука „Инзбрук информише“ из марта 2007. који је написала Јозефина Јустић. А затим ми је Марко Милорадовић, када сам се са летњег одмора из Србије вратио, то је било негде у августу 2010. године, да је изашао часопис Градског архива Инзбрука у којем је Ана-Мариа Гринфелдер написала текст „Тиролке у невидљивом отпору. Против принудног рада и уништења током хрватског усташког режима (1941-1945)“. То гласило градског архива сам одмах набавио. У свом тексту госпођа Гринфелдер на преко 30 страница пише о томе како су Диана и њени сарадници спашавали српску православну децу. Објава тог вредног документа нас је тада неописиво обрадовала и дала нам нека нова сазнања о Дианиној акцији, пре него што смо касније добили и копију њеног дневника. Уједно нам је рад госпође Гринфелдер дао и додатни материјал и охрабрио нас да не одустајемо од идеје коју смо имали у вези са иницијативом за одликовање Диане Будисављевић.

Већ 2010. године смо први пут учествовали на Антифашистичкој шетњи кроз Инзбрук у организацији СДПОТ-а. Антифашистичке шетње се обично организују око 9. новембра као сећање на све страдале у „Кристалној ноћи“. Посећују се места у Инзбруку где су живеле јеврејске породице које су страдале од нациста, а од 2010. се у оквиру тих шетњи посећују и „Обексер-Хаус“ и зграда у којој је Диана живела до њене смрти. Сви учесници тако могу да сазнају нешто о овој хероини из Инзбрука. Ми из СПОЈИ-а смо учествовали на већини шетњи од 2010. године. На једној од први смо упознали и Веру Меркел, жена која је сазнала о Диани и почела самостално да изтражује о њој. Вера је заслужна што смо сазнали о многим детаљима, које нису биле познате широј јавности, а уједно нам је била велика подршка у многим будућим активностима везаним за сећање на Диану Будисављевић.

 

– Учесници Другог сабора српских удружења средње Европе испред Дианиног гроба, март 2011. –

СПОЈИ је од свог оснивања до сада спровео у дело више од 400 већих и мањих активности, на којима смо се увек трудили да јавност упознамо са делима Диане и њених сарадника. Једна од првих прилика била је у марту 2011. године када смо у Инзбруку организовали Други сабор српских удружења из средње Европе. Тада смо по први пут са једном већом групом ван Тирола посетили гроб Диане Будисављевић на Западном гробљу у Инзбрукуи положили венце и упалили свеће за вечни помен. Група се састојила од удружења из Аустрије, Немачке, Швајцарске и Словеније. У истој години, у мају месецу, учествовали смо заједно са пријатељима из хуманитарне организације „Срби за Србе“ на Интеграционој недељи града Беча. Једна од наших заједничких активности била је хуманитарна промоција књиге проф. др Волфганга Рорбаха „На трагу Срба у Бечу“ у оквиру које смо по први пут ван Тирола причали о делима Диане Будисављевић. Били смо изненађени колико су људи у највећем српском граду ван Србије били и даље необавештени о њој.

 

– Прво излагање о Диани ван Тирола. Мај 2011. године у просторијама храма Светог Саве у Бечу у оквиру хум. промоције књиге „На трагу Срба у Бечу“ – 

Још једна од особа којe су се залагале за очување сећања на Диану био је др Паул Ладурнер из Инзбрука, који је иначе био и добар пријатељ бискупа Штехера и члан је Управног одбора удружења које се бави сећањем на њега. Др Ладурнер је у марту 2012. године заједно са римокатоличким колегијумом „Канисијанум“ у Инзбруку организовао и комеморативно вече посвећено Диани Будисављевић на којем смо такође били присутни. Он је затим објављивао неколико чланака о Дианином раду у тиролским часописима, а био је и учесник Првог окруклог стола о Диани који смо организовали у марту 2014.

Много нам је значило када је Диана постхумно одликована златном медаљом „Милош Обилић“ поводом Дана државности Републике Србије 2012. године, као и што је постала први носилац одликовања „Царица Милица“, које је Српска православна црква тада установила и уручила јој постхумно у октобру 2013. године. Оба признања је тада примио њен праунук Леонардо Рашица, који је за те прилике допутовао из Бразила. Та два висока одликовања, највиша које је Диана до тада примила постхумно, улила су нам наду да ће ипак доћи до тога да ускоро неко од њених потомака прими и орден града Инзбрука. Исте године ступамо у контакт са господином Рашицом који је најављивао да ће ускоро поново посетити Европу. Спојили смо га тада са тадашњом градоначелницом Инзбрука, мр Опиц-Плерер у нади да ће доћи до коначног уручивања ордена. Нажалост до тога ипак није дошло, а наш контакт са Дианиним праунуком из Бразила касније и престаје…

 

– Чланак у Градским новинама Инзбрука о предавању о страдању српског народа у 20. и 21. веку, април 2013. – 

„Страдање српског народа у 20. и 21. веку“ био је назив предавања које је СПОЈИ организовао у априлу 2013. године а једна од двеју тема било је страдање српског народа током Другог светског рата и акција спашавања деце од стране Диане Будисављевић. О овој тематици је тада говорила мр Мира Јовановић, тада још на Универзитету у Цириху. Она нам је од самог почетка покретања иницијативе такође била снажан ветар у леђа, а у међувремену је постала и почасни члан СПОЈИ-а. Експерт је на пољу жртава геноцида и Холокауста. Сећам се да је предавање било врло посећено, а о томе могу да посведоче и фотографије са овог догађаја. Било је у кафеу Кацунг у Старом граду, а поред бројних младих и аустријских гостију међу гостима били су и мр Фриц и Софија Рајсекер, а Градске новине писале су о овом догађају. Година 2013. је такође значајна за нас, јер смо се тада упознали и са Тихомиром Станићем, прослављеним српским глумцем и продуцентом. До упознавања је дошло преко Радио-телевизије Србије, јер смо у истом тренутку гостовали у емисији „Србија на вези“. Ја сам тада имао телефонско укључење о раду СПОЈИ-а и о Диани Будисављевић, а господин Станић је говорио о његовом пројекту снимања филма о Јасеновцу и Диани.

 

– Први округли о сто о Диани, март 2014. – 

РТС нас је затим спојио, ступили смо у контакт, а већ у марту месецу 2014. господин Станић био је један од учесника Првог округлог стола о Диани Будисављевић у Инзбруку, који смо иницирали Вера Меркел, Марко Милорадовић и ја, а уз подршку др Лукаса Моршера, директора градског архива Инзбрука, овај догађај могли смо да одржимо у њиховим просторијама. Идеја је била да разне појединце који су се бавили или хтели да се баве очувањем сећања на Диану спојимо, каналишемо њихове снаге у заједничком правцу и покренемо додатне пројекте који би допринели да Диана постане још познатија. Неки од тада зацртаних пројеката су спроведени у дело, други пак нису, а трећи су послужили за стварање идеја за пројекте који су касније настали. Учесници овог округлог стола из Аустрије, Швајцарске и Србије били су: Тихомир Станић, Владимир Кордановић, Сташа Петровић, Гавро Буразор, мр Мира Јовановић, мр Герхард Фриц, Софија Рајсекер, др Паул Ладурнер, др Матијас Лауер, проф. др Андреас Мајслингер, др Јусуф Виндишер, Оливер Ранисављевић, Вера Меркел, Марко Милорадовић и моја маленкост.

 

– Са учесницима округлог стола из Србије и Швајцарске испред „Обексер-Хауса“, март 2014. – 

Истог месеца у Инзбруку је у организацији СПОЈИ-а представљена књига „На трагу Срба у Аустрији“, коју је написао проф. Рорбах, у издаваштву Аустријско Српског Друштва из Беча чији је председник тада био др Марко Стијаковић. У књизи проф. Рорбах једно поглавље посвећује Диани Будисављевић (девојачки Обексер), а идеја за књигу је настала када смо у мају 2011. године у Бечу организовали хуманитарну промоцију његове књиге о Србима у Бечу, када смо први пут ван Тирола причали о Диани.

Непуних шест месеци после округлог стола, крајем септембра 2014. године, Тихомир Станић је са својом филмском екипом стигао у Инзбрук, где је започето снимање играног филма о Диани Будисаљвевић, тачније његовог документарног краја. За ту прилику у Инзбрук су допутовале и госпође Јелена Радојчић и Бригита Кнежевић које је као девојчице Диана спасила од смрти у усташким логорима. Оне су тада по први пут стајале пред гробом њихове спаситељке. Те тренутке никад нећу заборавити, те сузе и искрену емоцију из дубина њихових срца и душа. Након снимања, последњег дана њиховог боравка у Инзбруку, био је 80. рођендан госпође Радојчић који смо сви заједно обележили. Филм нажалост није могао бити приведен крају због недостатка финансијских средстава, али је остао тај документарни део планираног филма, под називом „Белег“. У њему су између осталих учествовали и мр Александер Легнити, директор градских гробаља у Инзбруку, који је написао неколико песама о Диани, а који нам је често пружао подршку у нашем раду везано за културу сећања. Учествовала је и тадашња градоначелница Инзбрука, којој смо захвални на одобрењу за снимање, као и на једном делу средстава за снимање и свему што иде уз то.

 

– Бригита Кнежевић и Јелена Радојчић на гробу своје спаситељке, септембар 2014. – 

– Део учесника снимања са Тихомиром Станћем на гробу Диане. С лева на десно: др Андреас Мајслингер, Јелена Радојчић, Хелмут Муиг, мр Кристине Опиц-Плерер, Тихомир Станић, Бригита Кнежевић, мр Александер Легнити, Владимир Влајић. Септембар 2014. –  

Како су се догађаји надовезивали сведочи и податак да је само неколико дана после почетка снимања филма у Инзбруку, у Бечу свечано именован парк по Диани Будисављевић. За то су највише задужени наши пријатељи из СПКД „Просвјета-Аустрија“ из Беча, који су одмах по свом оснивању крајем 2011. године покренули иницијативу како би се и главни град Аустрије одужио Диани. Највећу подршку у тој иницијативи „Просвјета“ је имала, слично као и у случају Инзбрука, од социјал-демократске стране, што можете прочитати и у тексту мр Недељка Савића. Он је у априлу 2016. године заједно са историчарем Златаном Стојадиновићем и госпођом Горданом Булов организовао и комеморативно предавање „Сећање на геноцид“ поводом 71. годишњице пробоја логораша из Јасеновца. Речи је било и о Диани, а у име СПОЈИ-а присуствовао је Оливер Ранисављевић. Идеја је била да се од 2017. године овај догађај симултано организује у више градова Аустрије, што би представило велики корак у неговању културе сећања међу српским народом. То међутим није заживело, али истовремено не значи да ова идеја не може поново да заживи и да се конкретно и трајно спроведе у дело.

О Диани се у Инзбруку није само снимао филм господина Станића, већ и троделна емисија Квадратуре круга – „Дубина злочина“, аутора Бранка Станковића, у јулу 2015. године. Тако и документарни филм Слађане Зарић „Дианина деца“ у мају 2017. године. Оба пројекта смо подржали у виду спајања са надлежним институцијама у Инзбруку и важним саговорницима који су касније учествовали у филму, као и у пружању подршке на самом терену док су боравили у нашем и Дианином граду. Сећам се да нас је и са господином Станковићем спојио РТС, а са госпођом Зарић сам се састао у децембру 2016. године у амбасади Републике Аустрије на позив Јоханес Иршика, тадашњег председника Аустријског културног форума у Београду, којег сам упознао за време мог боравка у Београду од 2015. до 2016. године када сам између осталог кроз успостављање Аустријске службе сећања у Србији, при Савезу јеврејских општина у Србији и Јеврејском историјском музеју Београд, покушавао своје окружење да упознам са Дианом, која је у Србији далеко познатија него у Аустрији, али рекао бих и даље недовољно. Морам рећи, да је велики допринос најновијем документарцу о Диани, а то је филм Слађане Зарић, дала и Вера Меркел, преко које је много тога до сада непознатог из Дианиног живота, а што је она успела да истражи, пренето јавности.

 

– Детаљ са снимања филма Слађане Зарић „Дианина деца“ у градском архиву Инзбрука. Мај 2017. – 

Када смо већ код 2017. године, она је заправо почела предавањем о Диани под насловом „Заборављена хероина Инзбрука“ у организацији СДПОТ-а и Ренер института, а по записима др Ладурнера које је до тада направио о њој. Предавање је одржано на Факултету социјолошких и економских наука (СОВИ) у Инзбруку поводом Међународног дана сећања на Холокауст, а посебно ме радује што је било добро посећено, те је много младих људи могло да чује причу ове храбре жене. Као и претходних година, догађаји су се и у тој надовезивали, те је само месец и по дана после ове трибине, одржана и промоција књиге „Дианина листа“ аутора Вилхелма Куеса и то у књижари Тиролија која је уједно и издала књигу. Није потребно објашњавати какву симболику представља податак да је књига издата и промовисана у књижари која се налази у згради у којој је своје детинство провела Диана – у Обексер-Хаусу. А поред тога, врло је интересантно и то што је идеја о томе да се напише прва књига о Диани на немачком језику, настала на округлом столу о њој. Тада се размишљало и о томе да се нека од већ постојећих књига које су изашле на српском језику преведу на немачки. Но, врло добро се сећам како ме је мр Готфрид Компачер, који је члан Управног одбора издавачке куће Тиролија, питао како би било да пронађу аустријског аутора који је упознат и са српским језиком и са ситуацијом на Балкану како би написао књигу о Диани. То је било за време одржавања комеморативног догађаја поводом 100. годишњице од почетка Првог светског рата и 75. од почетка Другог светског рата у чијем смо организационом комитету заједно седели.

Само пар дана после промоције књиге „Дианина листа“, организовали смо аустријску премијеру филма „Завештање“ уз присуство редитеља и филмске екипе у Метропол биоскопу. Тражила се карта више, што човеку улива наду, јер се данас више не подразумева да на оваквим догађајима сала буде пуна до последњег места. Овај документарац, иако не говори директно о Диани, он представља јединствено сведочанство о преживелим логорашима, међу којима има и оних који су спашени од Диане. Измонтиран из око 450 сати снимљених сведочења, прикупљаних током четири године разговора са 94 непосредна сведока, филм представља извод из велике документарне архиве. У плану је да организујемо додатна приказивања „Завештања“ али претежно за аустријску публику, са немачким преводом.

 

– Јелена Пузић у улози Диане Будисављевић у позоришној представи „Пу спас за све нас“. Март 2019. – 

И на послетку, последња од активности или догађаја Диани у част који ће се наћи у овом тексту и овом издању часописа које је посвећено, по мени, најхрабријој жени у 20. веку, јесте аустријска премијера монодраме „Пу спас за све нас“ по идеји и у извођењу Јелене Пузић, а по Дианином дневнику, коју смо организовали пре неколико недеља у Метропол биоскопу у Инзбруку. Сала је и на овом догађају била попуњена до краја, а Јелена Пузић у улози Диане, успела је на врхунски начин да пренесе емоцију, као да ју је буквалним додиром срца пренела скоро свој публици. Било је и многих и искрених суза, док је у публици седела и једна госпођа, директни потомак једног од спашених, а која живи међу нама у Дианином граду. Постоји идеја да се представа на неки начин преведе на немачки и за немачку говорну публику. Јесте велики и крупан подухват, али ако неко то може да спроведе у дело то је млада глумица Јелена Пузић…

 

ЗАКЉУЧАК

На самом крају овог текста, којим желим да представим шта смо све урадили на овом пољу, виђено из мог угла, може се закључити да је много тога урађено како бисмо отргли Диану од заборава. Много тога, а да је покренуто баш из њеног града. Поред СПОЈИ-а и СДПОТ-а било је многих других, који су започели да се баве овом тематиком, и мало по мало, сви смо се упознавали и нашли се на истом путу и у истом правцу. Па када некад и нисмо заједно деловали, опет смо сви некако били повезани, макар индиректно, али је некада и то довољно. Остало је још доста тога недовршеног и потребно је још много тога да се учини како би Диана и њени сарадници били постављени на оно место које заслужују. Свакако, култура сећања је константан процес, јер сећање које се не негује, оно након неког времена изветри. Али не сумњам у то да ћемо сви заједно наставити на овом путу сећања, јер само тим путем можемо да се одужимо бескрајно храброј Диани за њену хуманост и добра дела.

Сви смо ми на неки начин и преко неких веза на овом свету повезани. Не верујем баш у случајности. А управо пре неки дан сазнах за податак да је Миле Будак, потомак оног крака православне породице Будисављевић, који се касније покатоличио. Будак је био један од оснивача усташа, као и аутор решења „српског питања“ у НДХ. С друге стране, Срђан Будисављевић, брат Јулија, Дианиног супруга, био је члан намесништва Краљевине Југославије, које је у марту 1945. године предало мандат Јосипу Брозу Титу за оснивање нове Југославије – оне која је само пар месеци након оснивања одузела Диани картотеку са подацима деце и преко ње бацила вео прећуткивања за наредних преко 50 година…

Овај текст је изашао у главној рубрици 10. издања часописа „Споји!“ посвећеном Диани Будисављевић (девојачки Обексер).