Пише:
Бошко Ћирковић Шкабо, члан бенда Београдски синдикат – 16. јуна 2012.
Охрабрујуће жива и квалитетна, трочасовна размена искустава и мишљења би се сигурно и продужила да није било временског ограничења.
Прошла субота је донела премијеру БС „Пројекта Србија“ у расејању. Захваљујући труду чланова, по евроунијско-аустријским прописима и стандардима регистроване, НВО „СПО(Ј)И“, дискутовали смо, на уобичајену тему: „Утицај популарне културе на систем вредности“, са бројним посетиоцима сале КУД „Острог“ из Инсбрука. Охрабрујуће жива и квалитетна, трочасовна размена искустава и мишљења би се сигурно и продужила да није било временског ограничења. Не знам да ли постоји бољи доказ неопходности и сврсисходности универзалне приче о Човечанству, коју смо те вечери заједно поновили. Приче која се дотакла и теме трећег броја младе публикације наших домаћина: повезивање и сарадња матице и дијаспоре. С обзиром на број километара и часова вожње комбијем до куће, у даху сам прочитао већи део њеног садржаја.
У часопису истакнута идеја: повратак емиграната из српских земаља и рођених у туђини у (суштински неизмењене) завичаје; мени, на основу познанстава стечених на досадашњим путовањима, делује прилично утопијски. Тешко је замислити несметан повратак у свет: страначких монопола, корумпиране и прескупе администрације, буразерско-комбинаторске економије, апсолутне контроле масовне комуникације, облаћене часне прошлости, распродате бедне садашњости и потпуно неизвесне будућности; људи који су, управо ван таквог света, нашли оно за чиме су чезнули: шансу да за доказивање и успех, под условима суровим али једнаким за све и добро познатим свима; људи који се махом слабо уклапају у застарелу слику о „гастосима“ из давно непостојеће Социјалистичке Федеративне „Рајске“ Југославије јер су се, попут старих великана, успешно интегрисали (не асимилирали) у одабрану ино-средину; људи који искрено доприносе хуманитарним пројектима ван муљаторског домена домаћих СМС шема; људи који ће, захваљујући немешању српског Министарства просвете у њихове процесе образовања, сутра своје ћириличне потписе на великим уговорима правилно започињати великим словима; студената реномираних факултета, који ће сутра за дестинацију обавезне једногодишње праксе или академске размене, без обзира на добро им познате фалинке, листом бирати своју Србију. Ипак, сарадња је могућа… нама чак неопходна.
Зато се и обраћам својим млађим суграђанима: Приђите браћи и сестрама из дијаспоре пружене руке и отворена срца. Оставите предрасуде о „гастосима“ на страну. Заборавите завист и комплексе сиромашне средине. Дружите се и сарађујте, зарад обостраних задовољстра и користи. Искористите доступност и приуштивост дигиталних средстава комуникације да остварите прве контакте. Нема више оправдавања за неповезивање. Бахата инертност министарства, коме је сарадња са трећином наших, планетом раштрканих, сународника најексплицитније дефинисано поље деловања, свакако није оправдање. Власти гурају своје пројекте, нормални људи живе своје животе. Уосталом, да су се они питали, предавање које је и иницирало писање овог текста, а које је чак симболично подржала и градска власт Инсбрука, се никада не би ни десило.
Извор: www.novosti.rs
