Уочи Православне Нове године, чланови Културно-информативног центра Срба у Македонији „Спона“ уручили су новогодишње пакетиће деци са Косова и Метохије. Малишани из српских породица у прилично изолованим местима гњиланског краја нису крили срећу због посете и поклона.
Уочи Православне Нове године чланови Споне су са поклонима за српску децу кренули из Скопља. После провере на граничнном прелазу стигли су на Косово.
Прво одредиште им је била Витина. Иако је до 1999. године у овом месту живело око 5000 Срба, данас их је свега 92-је, са 13-оро деце. У храму, свету празничну литургију служи месни парох отац Звонко Костић. За певницом је четворо појаца, мало верника на служби.
То је прва жива парохија на Космету, најближа Македонији. Води је човек који је преживео и рањавање од својих комшија Албанаца. Упркос свим притисцима, претњама, ултиматумима, предано служи Богу, и ни по коју цену не напушта свој крај.
Он је остао и плодови његовог рада су видљиви. У Витини и у селу Бинач већ има девоторо богослова. Тешко стање је очигледно. Оно што онеспокојава и сурово намерника држи у реалности јесу слике попут огласа на огради комшијске куће – „Кућа на продају“.
„Верујете ли да немамо људства ни за испомоћ, нестају људи. Ево и сад за пастрму, једва се припомажемо једни с другима. Продавницу своју немамо. Односно, имали смо је, али нас буквално онемогућавају да је држимо, разним притисцима и опструкцијама, па чак и са бомбама“, каже парох Звонко.
Његова супруга Оливера је рођена у Скопљу где је провела неколико година живота.
Оданост
У близини је и народна кухиња за тај крај. Врбовац. Ту је и општина Клокот где у месту живи 160-оро Срба. Подручје са посебном причом, животом, ретко упоредивим са сличним крајевима…
Екипа Споне пут наставља према Гњилану. Чека их отац Иларион (Лупуловић), игуман манастира Драганац.
Веома су упечатљиви призори у овом делу јужне српске покрајине, често заборављене од многих. Отац Иларион дословце познаје свако дете именом и презименом, њихове родитеље, проблеме, недаће, нарави, ћуди…Он је и учитељ веронауке за све ђаке тога краја око светиње манастира Драганац.
Истрајност
Обилазе Трњићевце, Царевце, па Тиринце… Деца здрава, како народ вели, – као дреновина. Румених образа. Добривоје, Лука, Милош, Сања, Софија, Милица, са осмесима, ћутке али са радошћу прилазе и чекају поклоне. Малени Матеј проговара и узвраћа на „Христос се роди“, са „Ваистину се роди, Бог помого!“
Уз пакетиће отац Иларион у теренском џипу вози и контигент поклона деце из Републике Српске који су својим вршњацима на Космету послали дарове за божићне и новогодишње празнике. Ту је и по које писмо. На кутијама исписани поздрави деце из Добоја, Бања Луке, Бјељине, Зворника…
Обилазе и село Чуљковце, где у расутим засеоцима живе српске фамилије „далеко од свега“ – од Србадије, од продавнице, ретких живих душа. Разбацани тип села, мали засеоци, махале које само мештани знају, познају. Ту је веома мало или нимало путоказа… Али домови испуњени топлином, миром, смерношћу, погледима и осмесима деце који храбре.
Село Јасеновик. Чланове Споне дочекује учитељ Ранко Ристић. Предаје у две школе. У месној Ранко Поповић и у школи Свети Сава у оближњем Бостану. Сада у време распуста често је у лову. Тешко је описати све околности и услове за живот и опстанак Срба у овом делу Космета. То је, често и како кажу неки сељани, та (не)видљива а стална борба… Бака им пружа пуну кесу ораха.
„Узмите децо. Овде и камен да човек баци, род ће донети!“, каже она.
Иако су у сталној борби за голи живот и опстанак на вековним огњиштима људи делују смирено.
Село Бостане. Уз српску, поклоне добијају и деца ромске националности. Измешане емоције, снажна дечја граја, нескривена радост у њиховим осмесима. Испред сваке сеоске куће је пас чувар.
Оно што враћа у реалност, макар и на кратко, јесте та видљива одважност наших људи, често препознатљива ћуд, па и инат и пркос истрајног српског живља.
На растанку, отац Иларион препричава потресну анегдоту у животној стварности младих са Космета – већ статасавају младе генерације које нису виделе српског војника.
“Недавно је један дечак из околине отишао са родитељима у посету родбини у централној Србији. И, на путу је, у пролазу, опазио колону војске Србије. Незнајући која је то војска, открио се мајци: „Мама, мама, ево га Кфор! “ Мајка му је објашњавала: „Не, сине, то су наши „. На то ће малиша простодушно и искрено закључити: „А, то значи да су Белгијанци!“ , знајући да тај контигент покрива област из које потиче. На том путу по централној Србији момчић је заправо у свом животу први пут видео српског војника…
Извор: www.rts.rs
