|| ФОТО ГАЛЕРИЈА || ВИДЕО || DEUTSCH ||
У суботу, 19. новембра 2016. године, Српска православна омладина Инзбрук (СПОЈИ) организовала је предавање са дискусијом на тему „Утисци о мом животу у Србији“ на немачком, која је одржана у чувеном „Cafe Katzung“ у Старом граду Инзбрука.
Као предавачи учествовали су Мартин Баумхауер из Беча, Феликс Совински из Немачке, Јанко Николић из Београда, Владимир Влајић из Инзбрука, као и проф. др Волфганг Рорбах из Беча, који је између осталог аутор књиге „На трагу Срба у Аустрији“, а који је на самом почетку предавања представљен као гост изненађења.
Предавање са дискусијом је тако конципирано да свако од учесника прво представи део својих искустава из Србије, након чега је уследила дискусија са питањима и одговорима са присутним гостима, а међу њима су били и мр Макс Унтеррајнер, посланик Националног савета аустријског парламента, Ђуја Тешановић, бивша посланица Скупштине општине града Салцбурга и чланица Управног одбора Радничке коморе Салцбурга као и почасна чланица СПОЈИ, др Андреас Мајслингер, оснивач Аустријске службе у иностранству (Служба сећања), Хелмут Бухахер, члан Скупштине општине града Инзбрука, Феликс Хафнер из Граца, координатор Аустријске службе у иностранству за подручје Југоисточне Европе и Израела, Весна Цекић, представница Центра за мигранте, као и Идрис Хасебела, пријатељ СПОЈИ-а из Еритрее, којима је Филип Влајић (23), новоизабрани председник СПОЈИ, уручио поклоне као мали знак пажње и захвалности наше организације.
– Филип Влајић и мр Макс Унтеррајнер –
Предавање је из тог угла било интересантно, зато што је свако од предавача имао различит приступ главној тематици и свако је различито дуго времена провео у Србији. Међу гостима у публици је такође био и Сигфрид Кершбаумер, бивши заменик градоначелникa Гриса на Бренеру, коме је те вечери уручена почасна плакета за заслуге око наше омладине и аустријско-српских односа, чиме је постао нови почасни члан организације СПОЈИ.
– Сигфрид Кершбаумер постао је нови почасни члан СПОЈИ –
На почетку предавачке вечери свима се обратио отац Александар Столић, инзбрушки парох, који се захвалио на позиву и организацији овог предавања са дискусијом, али се и извинио јер није могао да остане због бројних обавеза које тренутно има око инзбрушке парохије.
– Отац Александар Столић на самом почетку предавачке вечери –
Као први предавач говорио је Мартин Баумхауер, апсолвент мастер студија економских наука у Бечу и члан Скупштине општине Хармансдорф, који је пола године провео у Србији као гостујући студент на Економском факултету у Београду.
– Филип Влајић и Мартин Баумхауер –
– Као прво хтео бих да кажем да сам живот у Србији много волео! По мом повратку у Аустрију у мојој згради у Бечу, у приземљу је отворена нова продавница. Испоставило се да је то продавница српских ракија, тако да имам осећај, да ако сада не идем у Србију, Србија на неки начин долази ка мени. – Тим речима је своје излагање почео Мартин, који је између осталог објаснио како је уопште одлучио да пола године проведе у Србији. Рекао је да се сећа да су он и родитељи док је био мали, пратили аустријски дневник на којем је тада било речи о бомбардовању Србије и да је тада његова мајка рекла да то не сме да гледа, али да када детету нешто забраните, оно то поготово хоће да види. Затим је касније кроз спорт и друге ситуације у Бечу често долазио у додир са људима из бивше Југославије. Београд и Србија су били његов први избор за универзитетски семестар у иностранству, иако многи данас не схватају ту његову одлуку.
– Мартин Баумхауер током свог излагања –
Он је такође приметио да породица у Србији има много већи значај него у Аустрији, као и религија, али да у односу на Аустрију у Србији нема много слободних радних дана за верске празнике. Мартин сматра да је жалосно што постоји велики одлив мозгова у Србији, али да је приметио да у Србији људи на студенте гледају као на младе наде за бољу будућност и будућу интелектуалну елиту, што је у Аустрији потпуно другачије. Приметио је и да на пример Срби у Бечу имају много већи осећај националног поноса, што често може да пређе у екстрем, али да је по њему то тако, јер када Србин из Беча оде у своју матицу, људи га тамо називају странцем и да он тако, ван своје земље жели да надокнади тај део. На самом крају је навео да је обожавао живот у Србији и да га је толико заволео да и дан данас увек када му се укаже прилика воли да посети Београд и Србију и да на пример посети кошаркашку утакмицу Црвене Звезде као и пријатеље које је упознао.
– Филип Влајић и Феликс Совински –
Затим је Феликс Совински, из Вајмара у Источној Немачкој, студент хармонике, који је годину дана провео у Србији, причао о свом искуству. Он је први пут са Србима имао додирне тачке у Вајмару, у градићу у којем је дуго година живео Гете, где је имао много српских колега на факултету. Тако га је један од пријатеља позвао да са њим пође у Србију преко лета, али када су Феликсови родитељи чули нису били одушевљени, јер су мислили да у Србији још траје рат. Када је тада са пријатељем први пут на пар недеља отишао у Србију био је одушевљен гостопримством, наравно је знао да је рат пре много година прошао, али је био изненађен да га нико није ни мало криво погледао као Немца, јер је очекивао да ће га људи чудно и негативно гледати јер је Немачка била умешана у бомбардовање Србије.
Иако је имао у плану да на годину дана као гостујући студент оде у Словенију, јер је учио словеначки, пријатељ Ерик Вагнер, који је такође био у публици на предавању, питао га је да ли да заједно оду у Србију као гостујући студенти. Феликс је пристао, учили су српски и хтели су првенствено да живе у Нишу, али није могло јер није тада постојао статус гостујућег студента на Универзитету у Нишу. Тако су 2015. године дошли у Београд, где им је велика помоћ био Феликсов пријатељ из Вајмара, који им је помогао око уговора за стан и сличних формалности. На почетку су имали неколико организационих потешкоћа у вези папирологије између факултета у Немачкој и у Србији, али су након краћег времена и то средили, те је почела и настава, поред које су упоредо ишли и на курс српског језика.
– Феликс Совински током свог излагања –
– Када сам имао слободног времена често сам путовао по Србији и региону. Упознао сам нове пријатеље у Крушевцу, где сам био за Васкрс, када сам могао да присуствујем васкршњем православном обреду. Не бих да претерујем, али за мене из атеистичког Истока Немачке, то је била нека врста културног шока, али ми је било драго да и то једном видим и тако се боље упознам са другом културом. Ту сам такође видео ту религиозну присност која не постоји за нас и имао сам све у свему врло лепо време у Србији на које се врло радо сећам. – закључио је на крају свог дела Феликс.
– Владимир Влајић током свог излагања –
Као следећи говорник представио се Владимир Влајић из Инзбрука, који је рођен у Србији, али је од своје друге године у Аустрији, где студира магистарске Међународне економске науке, Политичке науке и Руски. Он је најпре објаснио да је кроз честа путовања у Србију за време школског распуста као ђак често путовао у Србију у своју родну општину Петровац на Млави и да зато и даље има јаку повезаност за земљом својих родитеља односно земљом свог порекла и да је увек размишљао о томе како би било да се једног дана врати у Србију.
Кроз Међународне економске науке у Инзбруку отворила му се могућност да годину дана проведе у иностранству, јер је једна година вани обавезна, те је имао могућност да бира између Шпаније и Србије. Пошто је очекивао да ће у Шпанији да усаврши шпански језик, имати вероватно не тако захтевне студије, честе одласке на море и сунчања, а са друге стране из Србије би могао да понесе више предности за касније, јер би перфекционисао свој матерњи језик, упознао разлике културе између људи у матици и оних у дијаспори. Као аустријски Србин, јер у Србији је управо Аустрија највећи инвеститор и највише страних предузећа је из Аустрије, имао би чак и касније могућност да се, ако се за то одлучи, врати у земљу свог порекла. Пошто је хтео да види како је живети и на неки начин радити у Србији током дужег периода, јер је током одмора свуда лепо а поготово код бабе и деде, одлучио је да тако рећи симулира једну радну годину, иако би то био тежи пут него да је отишао у Шпанију.
То му је и пошло за руком јер је поред гостујуће године на Економском факултету Универзитета у Београду, у Савезу јеврејских општина Србије и Јеврејском историјском музеју Београд, као први припадник Аустријске службе сећања на Балкану успостављао прву позицију те установе на овом поднебљу, како би отворио могућност будућим генерацијама у Аустрији, да уместо обавезног аустријског војног или цивилног рока, могу на 12 месеци да дођу у Србију и као Аустријанци се суоче са Холокаустом и ближе упознају са јеврејском и наравно српском културом.
– Јанко Николић, Владимир Влајић, проф. др Волфганг Рорбах, Мартин Баумхауер и Феликс Совински –
Владимир је током свог излагања изнео многе разлике на факултетима у Београду и Инзбруку, поједине ствари се и поклапају, али је већина потпуна супротност. Но, ништа није црно-бело тако да има позитивних и негативних ствари у оба случаја. Приметио је да би на факултетима и генерално у Србији било врло лако могуће да се многе ствари промене на боље али да једноставно фали покретачке воље код људи које су на кључним позицијама. Причао је о свом стеченом искуству кроз рад у Јеврејском историјском музеју Београд, као и о опроштајном пријему који је за њега уприличила Аустријска амбасада у Београду, што је био први опроштајни пријем за једног припадника службе сећања у једној аустријској амбасади уопште.
– Мислим да је могуће живети у већим градовима попут Београда или Новог Сада. Наравно потребно је много више труда и времена да би се постигао сличан успех као у Аустрији, али је могуће уколико неко сто посто прати свој циљ и то заиста жели. Било је то једно непроцењиво искуство и једна од најбољих одлука у мом животу и сваком бих препоручио да бар на пар недеља посети Србију или да пола године или годину привремено тамо проба да живи, па после види где ће га пут одвести. Из далека је заиста тешко донети закључке, мора се ипак проживети све то. – закључио је на самом крају свог дела.
Претпоследњи предавач вечери био је Јанко Николић из Београда. Он је прву половину свог живота провео у Србији односно на Балкану, а другу половину у Мелбурну у Аустралији, где је завршио средњу школу и факултет. Држављанин је Србије и Аустралије и од августа 2015. године поново живи у Србији и ради као адвокат. Јанко је причао како је то било када је одлучио да се врати у Србију и да је већина његових пословних колега питала шта му се десило. Причао је о идентитетској припадности и објаснио је да је Србија одувек представљала Запад Истоку и Исток Западу, да су по њему Срби сличнији Аустријанцима или Немцима него Американцима или Аустралијанцима и да је из тог угла тешко упоређивати идентитетски део континенталне Европе са земљама новог света, као и да сматра да је кроз мешање међу европским културама сарадња међу европским народима нешто природно.
– Филип Влајић и Јанко Николић –
Када је са 16 година дошао у Аустралију имао је у подсвести приврженост према европској и српској култури и покушао је да савлада и прихвати нову ситуацију у новој земљи, али се увек надао да ће једног дана ипак моћи да се врати у Србију. Сматра да је Србија после ратова и нестабилне ситуације на добром путу и да поред одлива мозгова постоји и покрет у супротном правцу. Београд је по њему посебна прича, јер у њему долази до споја различитих култура и субкултура, близу је многим другим земљама што је битно за размену идеја и пословни живот, а цитирао је и Мому Капора, који је једном рекао да Београд представља неку врсту нискобуџетног Њујорка Југоисточне Европе.
Објаснио је да се током првих пар месеци по повратку у Београд осећао као туриста, али да је након тог првог периода, који је на неки начин представљао „медени месец“, главни мотив повратка остао, што значи да је добро и у реду. Кроз посао се уђе у рутину, али касније као и свему у животу и у неке проблеме, сусрете са различитим људима и мишљењима, што по Јанку не прави разлику да ли се живи у једној или другој земљи. Наравно да се не могу упоређивати Аустрија и Србија у економском смислу или по животном стандарду, али се у последњих година поготово кроз међународне компаније у Србији за младе људе отварају нове шансе и перспективе, тако да он сматра да не треба посматрати ствари као да је све црно али не треба ни превише романтизовати, већ бити реалиста и искористити шансе уколико се створе.
– Стицајем позитивних околности добио сам шансу да радим у једној корпоративној адвокатској канцеларији у Београду, која је помогла многим међународним, пре свега аустријским и немачким предузећима да оснују своје српске подружнице. Препоручио бих сваком да бар покуша да се врати и ради у Србији, уколико му се укаже прилика за то. Знам да то није увек могуће, а они који не могу да се врате, требало би да се труде да у земљама у којима живе буду узорни и добри грађани. – рекао је између осталог Јанко, који се вратио из Аустралије у Србију.
Као последњи предавач вечери и гост изненађења говорио је проф. др Волфганг Рорбах из Беча, члан Европске академије наука и уметности, потпредседник Аустријско Српског друштва и између осталог почасни члан СПОЈИ-а. Проф. Рорбах је своје излагање почео о својим искуствима у Србији током 60-их година када је полупрофесионално играо кошарку у Србији (био је и репрезентативац Аустрије). Упоређивао је ситуацију са Аустријом, али се из тог времена сећа да је у Србији било тренера који су будили жељу код играча да играју кошарку, фудбал или неки други спорт, а не да им ставе тегове на ноге како би трчали уз брдо док им попуцају зглобови, тако да се ту много може научити, јер су Срби одувек имали јаке екипне спортове, али и боксере.
– проф. др Волфганг Рорбах је као и увек одушевио све присутне –
Сећа се да је као младић имао у плану да се жени крајем тридесетих, али је у Нишу упознао своју жену са којом се оженио у својој 22. години. У овом случају је такође упоредио ситуацију, јер је много његових другова тада такође имало српске жене. Његов отац је иначе Аустријанац, мајка Српкиња, а у Бечу је већ тада било око 45.000 мешовитих бракова. Уочио је да је већ тада у српским породицама било по бар двоје деце, док је свака друга аустријска породица имала само једног пса, што би било објашњење за стање наталитета из тог периода. Проф. Рорбах је као позитивне тачке такође навео однос према старијим особама, али и љубав према деци, која је у српским породицама веома јака и да је то за сваки пример на који би могли да се угледају Аустријанци, који су по њему преузели превише материјалних вредности, а премало личних и породичних.
Испричао је свима да је од 2003. по жељи његове тада преминуле мајке, која је била најстарија Српкиња у Бечу, почео више да се бави својом другом домовином, те је редовно посећивао Србију и регион, као професор али и приватно. Сећа се да је током и после деведесетих било много сиромаштва, али без обзира на то сећа се великог гостопримства, а студенти су увек били веома активни и жељни знања. Такође, причао је и о корупцији, етици у послу, али и о томе да није нигде у Европи видео више председника него у Србији, јер се свакодневно оснивају удружења са свакојаким председницима.
– Уколико познајете неког Србина, похвалите његове квалитете. Овде, се свакако превише жалимо на свакојаке ствари и покушавамо да обесхрабримо другога уместо да га мотивишемо. Требали би да се навикнемо да у Аустрији више хвалимо људе уместо да их критикујемо, а уколико Србина похвалите, од десет идеја, бар једну истакнете и похвалите, добићете заиста пријатеља и партнере у разним областима, али мора бити заиста искрено. – закључио је проф. др Рорбах своје излагање.
– др Андреас Мајслингер током дискусије –
Затим је уследила врло интересантна дискусија у којој су постављена разна питања, док су предавачи кроз своје одговоре изнели и неке анекдоте из свог живота у Србији. За сам крај дискусије и целокупне вечери јавио се Ерик Вагнер, који је такође годину дана провео у Србији као студент Историје и Политичких наука Југоисточне Европе. Он је по завршетку свог боравка у Србији, где се упознао са Мартином и Владимиром, отишао у Санкт Петербург, али се није дуго задржао, те се поново враћа да живи и заврши Политичке студије Југоисточне Европе у Београду – тамо ће са кратком паузом живети још две године.
– Ерик Вагнер, члан СПОЈИ из Немачке, својим коментаром закључује предавачко вече –
Као врло лепу завршну реч Ерик је рекао: „Сматрам да је за сваког добро да једно време проведе у некој страној држави и култури. То је поготово битно за људе из земаља попут Немачке или Аустрије у којима живе многи странци. У Немачкој се често старије особе жале на то када чују друге људе да говоре на свом матерњем језику, а док сам био у Србији, видео видео сам какав је то чудан осећај када причам са својим немачким пријатељима али на неком другом језику, а не на мом матерњем. Живот у иностранству би свакоме помогао да се након тог искуства мало боље опходи према другима и да наше друштво постане толерантније.“
Српска православна омладина Инзбрук (СПОЈИ) овом приликом још једном захваљује свим гостима ове предавачке вечери у нади да смо успели да кроз пет скоро потпуно различитих углова представимо могућности и утиске живота у Србији, како би подстакли на размишљање о овој, поготово у данашње време, веома битној теми. Свим донаторима те вечери, који су допринели томе да се на крају сакупи скромни хуманитарни прилог у висини од 81,70 евра за социјално угрожене вишедетне породице на Балкану, такође упућујемо велико хвала у име свих породица којима је потребна помоћ и надамо се ћемо сви заједно ширити сазнања и закључке ове вечери у нашим окружењима.
СПОЈЕНИ СМО ЈАЧИ!
